Неопходност „Закона о регистрацији страних агената“ у Србији
Свака држава има обавезу да управља простором јавног говора. То је урадила САД (овде), Русија (овде), то припрема Европска унија (овде, овде), Република Српска (овде), а много буке је изазвало усвајање закона у Грузији (овде). Овакав закон би требало да донесе Србија, као и све српске заједнице на Балкану.
Не бих да говорим о финесама поменутих закона, већ да видимо које проблеме имамо у Србији, шта нам је потребно да би наш политички живот оздравио и радио на ползу држављана Србије, и које мере ваља предузети како би се стање у Србији поправило и довело да ради у интересу 95% друштва, а не само 5% домородаца који изводе радове за потребе странаца.
А сада да погледамо домаће изворе финансирања организација и појединаца који могу заступати стране интересе, чак и више него они финансирани из иностранства:
Јасна правила понашања на јавној сцени. Не може се говорити о уговору између политичара и бирача ако нема средине која прецизно прописује правила међусобног односа.Ако нема поштеног такмичења у коме су сви једнаки, сви имају једнака права и почетне услове,онда нема ни демократије. Не лажимо се више, политички простор у Србији не постоји! У Србији не функционише демократија! Болестан политички живот прави већу штету друштву и грађанима него бомбардовање. Ако хоћемо да опстанемо, ваља мењати систем, даље овако не може!
Демократија – једнака права за све? У такмичењу за управљање заједницом сви морају имати једнака права, шансе и средства. Сваки дан се примицати том циљу. Политички систем треба да отвара врата свима који могу да допринесу друштву. Та лица не знамо одакле ће доћи; из „круга двојке“, Нове Вароши, Житишта или Кладова. Зато морамо држати канале комуникације у друштву чистим и проходним од свих врста талога.
Финансирање из државног буџета.Многе организације и појединци, заступници страних интереса, имају скривено финансирање из буџета. Режим, инсталиран од стране окупационих управника, из буџета (који пуне грађани Србије) даје организацијама и појединцима који заступају стране интересе. Колонијална управа пребацује трошкове финансирања својих алата окупације на становништво колоније. Уместо школа, домова здравља, воћњака, њива, погона и стипендија, грађани из пореза плаћају непријатељску активност против самих себе. То је савремена колонија!
Владине „невладине“ организације. Организације основане од стране окупационог режима са задатком да заступају политику и интересе колонијалне управе се финансирају из пореског новца. Теме којима се баве такве организације задовољавају уско партијску политику која је дефинисана од – странаца.
Циљеви страних „невладиних“ организације и режимских „невладиних“ организација су идентични.Штавише, можемо рећи да се обе групе такмиче у степену штете коју наносе грађанима и држави! Они нису супротстављени, они су у синергији!
Финансирање из фирми повезаних са режимом. Део политичких и „невладиних“ активности се финансира из фирми које су повезане са режимом. Оне обично пружају услуге, које се плаћају из буџета, имају ексклузивна права увоза или производње роба које захтевају посебну дозволу државе. Новац, који долази из таквих извора, у суштини је индиректно финансирање од стране режима и треба га тако и сматрати.
Финансирање чланством у плаћеним одборима. Чланство у одборима, који су плаћени индиректно, може да буде начин финансирања појединаца од утицаја. Упоређење стручности плаћеника и потреба одбора или компаније може помоћи у идентификацији ове операције.
Финансирање непримерено плаћеним „предавањима“.Предавања која су плаћена по неколико десетина хиљада долара/евра могу бити начин финансирања појединаца од утицаја. Шта може студентима да пренесе плаћеник? Која специјална знања има? Да ли то знање вредигодишњу плату једног универзитетског професора? Ова три питања могу бити од помоћи?
Финансирање „добровољним“ прилозима.Овај вид индиректног финансирања смо видели недавно када је владајућа партија од својих чланова добила на хиљаде идентичних уплата. То могу да буду или средства дата члановима у руке да изврше формално уплату или то могу бити и средства узета из буџета преко функционера странке. Знамо да је одавно уведено правило да сваки функционер партији, која га је поставила, даје 10% – 30%. плате. Наравно, функционер само своју плату увећа за тај износ тако да нема места сажаљењу. Зато имамо ненормално високе плате политичких намештеника.
Финансирање готовином. Поједини политичари и организације и даље преферирају „кеш“. У пракси се то показало као најбољи начин прикривања извора финансирања. Упоређење видљивих прихода и расхода може лако довести у проблем плаћеника, али за то су потребне институције које би радиле за стварног послодавца – народ.
Финансирање биткоинима. Ова врста финансирања је ушла у праксу у Србији и тешко се може пратити. По правилу све детаље оваквих трансакција знају стране службе, посебно држава које нам нису наклоњене. Не знам да ли то знају лакомислени српски политичари, али знам ко ће то незнање да плати.
Финансирање новцем бивших политичара. На јунским изборима ове године, у много места у Србији, видели смо листе које су формирали и финансирали расходовани политичари из „својих“ средстава, а по налогу центра који им је и омогућио тако енормно богаћење. Да ли је могуће имати информацију о стању рачуна политичара у банкама? А криминалаца?
Финансирање новцем „милијардера“ и „милионера“. Богаташи су под знацима навода, јер су своје богатство, уз минималне часне изузетке, стекли пословањем са режимским странкама, злоупотребом државне касе и државних одлука. Један број њих је само формални чувар новца (за потребе политичара). Кога ће они подржавати на изборима? Народ или оне који су им омогућили енормно богатство?
