Тим речима је на руској телевизији назван Шеф/Оскар и сви ми поред њега. Разлог очекиван – пукла тиква зарад оружја које (про)дајемо Украјини. У међувремену, за јавност то изгледа овако : „Размена процена безбедносних претњи између држава је саставни део политичког дијалога Русије и Србије. Наравно, то се односи и на питања војних испорука”, казао је заменик руског министра спољних послова Александар Грушко.
Док се појединци екстремно богате, Србија тоне. А то на руској телевизији изгледа овако: „Да ли је за вас, после ове вести, Србија братска земља? Да ли још увек сматрате да мора да нас боли глава због судбине Србије? Ви сте зарадили 800 милиона еура на руској крви! …. империје сваки пут плаћају издајницима који ће их продати“.
Јавну тајну је пре пар дана ископао”Фајненшел тајмс” објавивши чланак под насловом – “Србија жмури на то што њено оружје завршава у Украјини” и промптна изјава: „Куда то касније иде, не знам и није ме брига“. Пре тога се огласио до тада „необавештени“ Дмитри Песков, рекавши да ће Русија проверити наводе да српско оружје завршава у Украјини.
Да ли се неко још сећа оног авиона пуног нашег наоружања што је звекнуо у Грчкој? Мало се заташкало? Русија ко Коштуница, необавештена.
А шта каже међународно право?
Србија је 12-ог августа 2013. под окриљем УН-а потписала, а потом 5-ог децембра 2014. ратификовала мултилатерални Споразум о трговини оружјем (The Arms Trade Treaty). Споразум је ратификовало 113 држава чланица УН, а још 28 их је потписало, али не и ратификовало. Споразумом се прецизно регулишу правила игре у међународној трговини оружјем.
Члан 2. Споразума каже: „Овај споразум се примењује на … ц/ артиљеријске системе великог калибра … г/ ракете и ракетне лансере … х/ ситно и лако наоружање.
Члан 6. тачка 3. Споразума каже: „Државе које су ратификовале овај Споразум, неће одобрити било какав трансфер конвенционалног оружја и наоружања из члана 2, 3 , 4, овог Споразума уколико имају сазнања да ће оружја и средства бити употребљена у сврху геноцида, злочина против човечности, тешког кршења Женевске конвенције из 1949. напада на цивилне објекте и цивила уопште, или осталих ратних злочина како је дефинисано међународним ратификованим споразумима“.
Члан 7. тачка 1. до 4. Споразума наводи да: „ Држава која је ратификовала Споразум пре него што одобри извоз ће …. под правном регулативом и у складу са националним системом контроле …. узимајући у обзир релевантне околности, укључујући и информације добијене од државе увознице, оценити могући учинак извезеног …. да ли ће то допринети или минирати мир и сигурност, починити или подржати озбиљно кршење међународног хуманитарног права, међународних хуманитарних закона, починити или подржати … тероризам, починити или подржати транснационални организовани криминал …. бити употребљено против жена и деце“, итд.
Члан 11. Споразума посебно наводи на које начине се мора избећи „заобилажење“, односно транспортно-транзитне-папиролошке махинације којима се прибегава у циљу покривања трагова кршења овог Споразума.
И тако редом до члана 28. али без завршног ударца – Споразум не предвиђа механизме и казнене мере против држава и појединаца који прекрше Споразум. То остављају у надлежност правном систему државе потписнице Споразума.
Па тако Кривични законик Републике Србије препознаје следећа кривична дела:
Члан 384 – неспречавање вршења кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом;
Члан 386 – подстицање на агресиван рат;
Члан 386 а – учествовање у рату или оружаном сукобу у страној држави;
Члан 386 б – организовање учествовања у рату или оружаном сукобу у страној држави;
Члан 391/5 – тероризам;
Члан 391 а – јавно подстицање на извршење кривичних дела;
Члан 393 – финансирање тероризма;
Све сама кривична дела која Шеф/Оскар чини помажући и финансирајући рат у Украјини. „Па шта?“ и „Куда то касније иде није ме брига“, изјаве су за Забелу. Доћи ће и то на ред.
У том блату домицилног права и међународних уговора које нико не поштује, односно на исте се позива по потреби, каља се и Србија. Ми, грађани, остајемо блатњави, а мафија пере лову. Милијарде. Они чисти, а ми штрокави. Ипак, изгледа најзад нека корист од ПП Вулина у контактима са руским службама. Од када се дружи са њиховим безбедњацима, Руси су напрасно постали обавештени. То изазива оправдану бојазан да ће у случају опште ратне ескалације неке од српских фабрика постати легитимне мете, а бивши министар Одбране и бивши директор УДБЕ добро зна где се и шта ради. Сад вероватно знају и изненађени и помало увређени Руси.
Ко зна, можда добијемо калифа уместо калифа? Јул је кул.
