Косово и Метохија је скоро два миленијума простор на коме живе Срби. У тако дугом периоду, у коме је било успона и падова, створено је архитектонско и урбанистичко богатство, како у објектима сакралне и војне архитектуре, тако и архитектонски модели традиционалне архитектуре и урбанизма. Архитектонска и урбанистичка вредност, као и културни допринос цивилизацији, потврђени су кроз међународне организације, УНЕСКО и стручну јавност. Нажалост, само мали део баштине је стављен на увид домаћој и светској јавности, а још мањи заштићен као део домаће и светске баштине.
Простор Косова и Метохије је више од стотину година, од 1918. године у континуитету, војиште на коме се практикују ратне и мирнодопске методе војевања. Током вишедеценијске битке, у коме је сукоб константа, војна дејства су смењивали периоди мира, који су имали све карактеристике сукоба. Мир је био костим којим је специјални рат добијао нови прихватљив изглед.
Мир је наставак рата, само другим средствима
Током периода мира, тзв. мира, српска страна је већи део времена провела у пасивном односу. Разлог за то треба тражити у негативној селекцији кадрова, личним недостацима вршилаца власти, штетних циљева наметнутих комунистичком управом, деловања страних специјалних служби у државној политици и администрацији, итд.
Основни циљ специјалног рата, који се спроводи се спроводи деценијама, у области заштите архитектонског наслеђа на Косову и Метохији био је да се смањи утицај струке, и повећа утицај политике на процесе у пракси како би се створио простор за неразумне, ненаучне и штетне одлуке политичких субјеката, да се омогући културно чишћење – уклањање што већег броја споменика српске културне баштине ради делегитимизације старих корисника у корист нових, да се омогући прекњижавање културног власништва над архитектонским објектима са српске заједнице на шиптарску или било коју другу, да се произведе нетачна пропорција о односу српских и „несрпских“ споменика смањењем броја евидентираних српских споменика, да се споменици, који нису део православне религије, се прогласе „несрпским“, као што су муслимански мада знамо да је етничко порекло већине муслимана српско, итд.
Специјални рат у области заштите архитектонског и урбанистичког наслеђа реализује се кроз штетне политичке наредбе професионалним институцијама и појединцима (од владе, надлежног министарства до државних институција заштите), путем негативне селекције у институцијама заштите културног наслеђа и образовању кадрова, кроз насилну имплантацију „политичких војника“ у институције заштите архитектонског наслеђа, смањењем фондова за проучавање и заштиту наслеђа, бирократизацијом процедура у процесу заштите, претераним мешањем политичких кадрова у строго професионалне послове, маргинализацијом значаја културне баштине за идентитет и привреду државе, итд.
Културно наслеђе Срба као жртва пројекције страних интереса на КиМ
У штетним процесима по архитектонско наслеђе Срба на Косову и Метохији, још из времена СФРЈ, учествовало је неколико европских држава: деловањем кроз инструментализацију шиптарског становништва, локалних заједница, а касније и административних органа, ћутањем на активности штетне по културну баштину Срба али који су у корист интереса тих држава, притисцима на политички Београд да поступа на штету интереса српске културне баштине, притисцима за именовање лица-агената страног утицаја на чело институција заштите и образовања у области заштите, итд. Велики део одговорности за угрожену позицију архитектонског и урбаног наслеђа Срба на Косову и Метохији сносе неколико европских држава.
Положај архитектонског и урбаног наслеђа Срба на Косову и Метохији је рапидно назадовао након војног сукоба 1999. и успостављања административне управе под контролом страних војних и политичких центара. Од тада до данас бележимо континуални рад на стварању „реалности на терену“ потпуно различите од реалности на коју су се исте државе обавезале међународним споразумима. Архитектонско наслеђе је постало жртва основног циља – формирања независне државе на простору Косова и Метохије. Кораци ка том циљу се спроводе деловањем на два колосека: на простору Косова и Метохије и простору политичког Београду. (Напомена: термин „политички Београд“ користи се јер је евидентна огромна разлика између исказаних ставова, жеља и потреба грађана Србије и поступања политичке групације која врши власт).
На простору Косова и Метохије активности специјалног рата против архитектонске баштине Срба се реализују кроз: непоштовање писаних споразума и договора начињених са Републиком Србијом, деловање супротно међународним прописима, прекњижење на нове власнике архитектонских споменика, насилне интервенције у науци и образовању којима се брише присуство једне и уписује присуство друге етничке групације, неодржавање монумената сведочанстава постојања државе Срба и важних догађаја (Газиместан), некажњено уништавање културног наслеђа, блокаду активности на објектима и целинама, злоупотребу науке и стручне праксе, итд.
Неколико савремених облика разорног деловања
Наслеђе политичких налога из социјализма. Семе појединих савремених решења пасивизације архитектонске баштине је посејано у периоду СФРЈ. Тада је неколико локалитета, који су сведочили о чињеницама незгодним за политику стварања нове државе Косово,* кроз „струку“ ограничавано да буду „археолошки локалитети“, мада је било сасвим довољно података за њихову обнову на нивоу архитектонског објекта који може да обавља своју изворну функцију (на пример, манастир Свети арханђели код Призрена у оквиру којих се налази гроб цара Душана).
Обновом до „власништва“. Други неприхватљив процес који се насилно спроводи је обезбеђивање средстава за обнову споменика, а потом њихова јавна презентација као део културне баштине друге етничке и културне заједнице. Овај процес се дешава уз делимично „кокетирање“ Београда који, правдајући се недостатком средстава, омогућава страни, која је до 2014. године рушила споменике, да их обнавља како би поправила свој потпуно уништен међународни углед. (Ново Брдо, Призрен, сакрални објекти, итд).
Рушење споменика под видом урбанистичке реконструкције градова. Скоро целокупно наслеђе традиционалне архитектуре Срба и неалбанског становништва у градовима (Призрен, Пећ, Ђаковица, итд) збрисано је под изговором урбане обнове.
„Јефтин“ новац у грађевинарству чисти све око себе. Свима је познат обим и величина пословне делатности албанске криминалне организације. Познати су само обриси суме новца која се инвестира у грађевинарство. Најчешће жртве су објекти који немају власника присутног на терену и објекти власника који немају заштиту своје матице.
Притисак и изолација Срба ради откупа имовине. У Ораховцу је 1999. године живело 5000 Срба, а данас живи до 200, затворених у гето са средиштем око цркве. У таквим околностима је немогуће немогуће заштити објекте и целину, нити заштитити тржишну вредност некретнина.
Нема мира без суштинског решење статуса културне баштине Срба на КиМ
Мир на простору Балкана је немогућ без праведног решења културне баштине Срба на простору Косова и Метохије. Ако Европска унија искрено жели дугорочан мир, ако се жели да Срби поверују да је колективни запад уопште у стању да направи мир, ако католичка црква жели нормализацију комуникације са православним корпусом Срба на Балкану, ако Европска унија жели квалитетну интеграцију Србије у европски друштвени и културни простор, онда процеси на простору Косова и Метохије морају добити потпуно супротан ток.
За Косово и Метохију нема одрживог решења кроз присиљавање српске стране да учини све уступке потребне за реализацију политичког плана стварања независне државе; нема решења ни кроз медијске манипулације којима се ствара илузија у јавности да шиптарска страна чини неке уступке, јер то није истина; нема решења ни кроз одузимање права власништва Србима над својом културном баштином; нема решења ни кроз насилне операције у образовном систему где се шиптарска деца уче да су власници споменика у чијем стварању њихови преци нису учествовали; нема решења ни кроз ампутацију из образовног програма дела колективног културног власништва Срба, и тако даље.
Културна баштина Срба на КиМ као покриће за разарање остатка Србије
У политичком Београду активности специјалног рата се и даље реализују кроз доминантну улогу политичких кадрова у професионалним пословима заштите архитектонског наслеђа, кроз негативну селекцију у институцијама заштите, мобингом према стручним и професионалним кадровима, радом на спуштању нивоа професионалности служби заштите (српске службе заштите су реализовале премештање локалитета Абу Симбел приликом изградње бране Асуан), кроз стимулисање и некажњавање нестручних активности на архитектонским споменицима, разарање угледа закона и прописа у урбанистичкој пракси, доношење контрадикторне легислативе, честим изменама легислативе, двоструким тумачењем законских прописа и непримереним смањењем финансирања (из пореза свих грађана) активности у пословима заштите.
Горенаведени процеси довели су до потпуне катастрофе на терену. Изгубљена је контрола над процесима, над великим бројем архитектонских и урбанистичких споменика препуштено је управљање страни која их је деценијама уништавала, страним политичарима је у руке дат аргумент да српска страна нема стручних способности да спроводи заштиту свог архитектонског наслеђа (као ни шиптарска), дошло је до епидемије рушења споменика традиционалне архитектуре Срба у градовима и селима, почети су процеси мењања савремене вернакуларне архитектуре кроз насилно уношење несродних процеса и образаца живота и грађења, обустављен је рад на изградњи базе података о традиционалној архитектури и урбаним/руралним целинама, спроводи се насилно кориговање урбаног и руралног пејзажа, спроводи се искључивање споменика сопствене архитектонске баштине из живота српског становништва, итд.
На линији политика – архитектонска професија, политичари преузимају одлучивање у области архитектонске заштите за коју нису квалификовани, врши се потпуно искључивање домаћих стручњака; прекинуто је стручно усавршавање архитеката у области заштите архитектонских споменика, прекинуто је описмењавање јавности о архитектонској и урбаној баштини како не би приметила процесе који се одвијају данас на Косову и Метохији, а сутра у остатку Србије; спроводи се политичка инструментализација архитектонске професије, насилно наметање негативне селекције на свим нивоима професије, итд.
Масовно се производе алати за уцену или пасивизацију кључних позиција у струци кроз непотизам, корупцију, директно додељивање послова плаћених из пореског новца, личну финансијску материјализацију позиције у јавним институцијама, допуштање одлучивања супротно законским процедурама, обесхрабривање стручног усавршавања, пасивизацију рада у пракси, одвајање праксе од науке, бирократизацију процедура, формализацију активности да би се што мање енергије и новца трошило на практичне активности, изостанак резултата на терену и пракси, ћутање струке на све шта се дешава у зони њене друштвене одговорности, кроз храњење страха и ћутања код стручних лица ради очувања личних прихода и положаја. Наведено је довело до потпуне атрофије архитектонске заштите, од праксе преко стручног/лаичког образовања до положаја архитектонске баштине у вредносном систему друштва. Овако болесно стање се мора хитно променити, а штетни процеси зауставити!
Без задовољења интереса Срба проблем никада неће бити решен
Проблем архитектонске баштине Срба на Косову и Метохији је вишедеценијски и запуштен. Не може се решити једним потезом, једним састанком или, како се у јавности ствара илузија, „наредбом од једног човека“. Потребно је успоставити здрав и функционалан дијалог који ће бити први корак ка почетку решавања. За то ће, у мањој мери, бити потребно стрпљење и посвећеност Срба и Шиптара, већ ће бити неопходан престанак негативног утицаја неколико европских држава и Европске уније као рукавице ваневропских центара моћи.
Срби желе мир и траже квалитетно решење проблема свог угроженог културног наслеђа на простору Косова и Метохије. Срби траже успостављање демократије и траже да се грађанима врати република која је отета. Траже да се прекине са терором над културном баштином Срба на простору Косова и Метохије, као и терор над становништвом у остатку Србије, који се спроводи са циљем да би се умањила реакција грађана на процесе који се одвијају на простору Косова и Метохије, а који су супротни интересима државе и грађана Србије.
Ако горепоменуто не буде почето да се мења на терену одмах, ако се не зауставе дегенеративни процеси који су под контролом политичких центара, ако умешаност европских партнера се настави са тренутним негативним трендом, Срби ће бити принуђени да приступе решавању питања заштите своје културне баштине на Косову и Метохији у складу са реалношћу, на начин који мења стање у пракси на боље, самостално или са партнерима.
Овако даље не може!
У Београду, 31. октобра 2024.
ПС: како сложеност проблема превазилази границе обима текста прихватљивог за публиковање, у засебним текстовима предложићу како циљеве тако и путеве њихове реализације.
