Tranzicija bezbednosti: Od državnog ka NACIONALNOM konceptu

Ovaj rad predstavlja vivisekciju savremene Srbije, zapravo, analizu onoga što nam se upravo događa, gde strategijom „privođenja naroda nameni“, od strane onih najgorih koje je Srbija pobacila (ali su se međusobno reanimirali), postajemo nemi posmatrači  vlastitih života koji prolaze mimo nas, u procesu propasti jedne, nekada herojske,  zemlje…kada, pred našim očima nastaje „…vreme prokletstva u kome ludi vode slepe“… što izgovori Šekspir kroz usta “Kralja Lira”, pre 417 godina, kao da je pred očima imao ovovremensku Srbiju!

U budućem vremenu, koje je – u domenu strateške bezbednosti a, posebno, na srpskim geopolitičkim širinama – već započelo, doprinos nacionalnih kreativnih i rukovodećih elita, meriće se kvalitetom odgovora na sledeće (Hamletovsko) pitanje: Kako u svetski – još uvek snažan – agresivno-galopirajući globalizam „udenuti“ naš (srpski) nacionalni “parcijalizam”? Naravno, privremeno, da nam „ne ode glava sa ramena“ do konačnog etabliranja svetskog multipolarizma, koji velikim i odlučnim koracima stupa na svetsku scenu.

Ne treba posebno obrazlagati da tako shvaćen „parcijalizam“ u sebi sadrži srpski Vitalni Nacionalni Interes (VNI). Ovaj rad je pokušaj odgovora na egzistencijalno pitanje njegovog definisanja i, potom,  realizacije, ali tretira i druga fundamentalna pitanja. Sam rad je separat, pa zato “boluje” od ozbiljnih manjkavosti proisteklih, prvenstveno, iz skučenosti vremena i prostora, u kome treba definisati parametre STRATEŠKE BEZBEDNOSTI SRBIJE, krucijalno značajne, izuzetno široke i institucionalno (namenski) „zapuštene“ oblasti, tim pre, što ne postoji relevantna literatura koja kompetentno tretira ovu  bitnu temu, od kapitalnog značaja za svako suvislo društvo koje etapno realizuje svoj VNI, oko koga je, prethodno, postignut nacionalni (nadstranački) konsensus.

Tranzicija bezbednosti (TB) je, figurativno rečeno, krčenje puta kroz džunglu, u čemu bitan doprinos treba da pruži „kolektivna interdisciplinarna pamet“ (KIP), koju će vizionarski usmeravati  – da bi se kretala u zadatim okvirima – novo rukovodstvo sistema bezbednosti. Samo kolektivna pamet, za razliku od aktuelne sholastike Sveznajućeg Jednoumlja, koja predstavlja sinergiju teorije, prakse i iskustva, a čiji je bitan zajednički imenitelj BEZINTERESNI (NEPROFITNI) PATRIOTIZAM može spasiti Srbiju od zjapećeg ponora nemorala, perverzije, otimačine, kriminala i beskrupuloznog laganja i ismevanja naroda, zapravo, odsustva svake promišljene strategije budućnosti naroda i otadžbine.

U tom kontekstu,  ovaj rad – posle usmenih pojašnjavanja koje je autor spreman da obrazloži, a sam rad izloži sudu javnosti, i nakon, stručnih savetovanja (koja bi trebala da uslede, u funkciji postizanja nacionalnog, nadstranačkog, konsensusa o ovoj fundamentalnoj temi), kao i jasnog definisanja zahteva novog političkog rukovodstva zemlje – može postati Putokaz za delovanje.

Sam rad je veoma ambiciozno koncipiran, a autor je izabrao put kojim se retko, zapravo, (ne) ide:

Naime, u Uvodnom delu je prikazan presek pogubnih bezbednosno-političkih trendova u zemlji a, potom, u Prvom delu rada, izložene su teorijske postavke srpskog koncepta nacionalne bezbednost ili, preciznije, Nova Filozofija Bezbednosti, i njene interaktivne i reverzibilne veze sa VNI  zemlje.

U Drugom delu rada, autor se prihvatio nezahvalnog posla implementacije teorijskog koncepta, i njegovog etabliranja putem Nove Arhitekture Bezbednosti, čiju su neophodnost  nametnuli dramatični bezbednosni izazovi koji dovode u pitanje i samu egzistenciju Srbije.

U pitanju je potpuno drugačije razmatranje strateškog (a, potom, i taktičko-operativnog) koncepta bezbednosti zemlje, zapravo, njenog opstanka i napredovanja u kapitalno promenjenim uslovima, kako u samoj zemlji, tako i u užem i širem okruženju.

„PARCIJALNI  GLOBALIZAM“

Već na samom početku (ako prenebregnemo ovaj naslovni contradictio in adjecto) nametnulo se krucijalno pitanje: Šta je u fokusu Tranzicije Bezbednosti?

Interes svih interesa je Vitalni Nacionalni Interes (VNI), koji je, ili bi morao postati, sukus svih sukusa političkih programa relevantnih društvenih subjekata u zemlji (stranke, pokreti, pojedinci dokazanog zavidnog patriotskog i stručnog kapaciteta…) ukratko, nadstranački konsensus svih bitnih učesnika političkog života Srbije, čiji je zajednički imenitelj Bezinteresni (neprofitni) patriotizam.

Ogoljeno do suštine, realizacija VNI je višegeneracijski zadatak, i predstavlja zaštitu i unapređenje Otadžbine – koja je apolitična kategorija, bez ideoloških predznaka, bez obzira na trenutni oblik političkog uređenja a, posebno, personalizovanih političara, koji su, sa aspekta značaja i trajanja Otadžbine – listopadne kategorije!

Osnovni državotvorni cilj svake suvisle nacije je višegeneracijsko ostvarivanje VNI, odnosno, zaštite Otadžbine (koju, pojednostavljeno, pored bazične Duhovnosti, čine Teritorija i Narod), na vetrometini  vekova, od različitih oblika REDUKCIJE, u režiji spoljnog (obaveštajne službe, investicioni fondovi, MMF, IBRD, multinac. kompanije…) i unutrašnjeg faktora (veleizdajnici-špijuni na vrhovnim državnim funkcijama). Pri tome je minimalno ostvarenje VNI, da Otadžbinu, kakvu smo nasledili od naših bioloških i duhovnih „roditelja“ (između brojnih su i majori Gavrilović i Tepić, Čučuk Stana, Milunka Savić, vojvoda Stevan Sinđelić, Solunci …) zavetnički predamo „neokrnjenu“ (materijalno i duhovno) našoj deci, a  maksimalni cilj –  sve preko toga!

I površni pogled na bilanse aktivnosti prošlih, a posebno sadašnjih generacija (naročito tzv. političkih “elita” i učinka službi bezbednosti) u ovom pogledu je, eufemistički rečeno, onespokojavajući, posebno imajući u vidu pitanje koje nam visi nad glavama kao Damoklov mač:

Da li je (a, jeste) KOSMET PERFORIRANI KUPON NA ULAZNICI SRBIJE U EU, KOJI SE, PRILIKOM ULASKA, [ako do toga(ne daj Bože!) ikada i dođe] OTKIDA NA KAPIJI?

Mahanizam za realizaciju i zaštitu VNI je Novi koncept nacionalne bezbednosti, koji Otadžbinu štiti od suštinskih oblika redukcije, koji u svom fundusu imaju ugrožavanje opstanka i suvereniteta naroda.

Moja strateška  analiza (para)bezbednosnih procesa i kretanja u Srbiji, i van nje, rezultirala je, ako sagledamo genezu, sa nekoliko alarmantnih zaključaka: 5. maja 2018. zemlje „Quinte“ su, u Vašingtonu, potpisale Sporazum , sadržan u 11 tačaka (koji ja nazivam mojom terminologijom)  „Parkiranje Srbije pod jednu šljivu“, a  ovu strategiju – analizirajući je i između redova – sažimam u pet osnovnih pravaca destrukcije Srbije:

1. Redukcija teritorije nastoji se finalizovati tzv. „Domino efektom“: inicijalno, amputacijom KosMeta a, potom, Raške oblasti i Vojvodine…
2. Redukcija stanovništva ima dva aspekta: Kvantitativni ( stanovništvo „odlazi“ zajedno sa teritorijom, „bela kuga“, ratovi, epidemija maligniteta….) i, b. Kvalitativni (odliv „mozgova“)
3. Redukcija nacionalnih resursa, odnosno, trajno otuđenje nacionalnog bogatstva (čiji je vlasnik narod kao nosilac suvereniteta) po raznim osnovama: prodaja hiljada hektara najplodnije zemlje strancima (Arapima, Kinezima, „bračnom paru iz Slovenije“…), građevinskog zemljišta, izvora i zaliha pijače vode, što je resurs ravan zlatu (prema studiji UN, još 2015. god. u svetu je živelo 2.5 milijardi ljudi u oblastima „bez kapi pijače vode“), banjskih lečilišta, rudnih bogatstava i njihove bezobzirne eksploatacije (na osnovu tajno potpisanog Memoranduma izdajničke vlasti sa EU o „zajedničkom istraživanju i eksploataciji kritičnih mineralnih resursa na teritoriji Srbije”, a potom, uz fanfare, njegove javne promocije u Bgd. 19. jula 2024, uz “asistenciju jakih policijskih snaga”).

Ovaj aspekt destrukcije posebno je “omiljen” stranim planerima i domaćim izdajnicima, jer ima trostruki efekat (tzv.“tri u jedan”): istovremeno (“o jednom trošku”) se otimaju minerali (litijum,  bor, zlato…), uništavaju poslednji resursi podvodnih izvorišta vode i čitav sliv Drine, i trajno “redukuje” stanovništvo. Ovoj slici treba dodati i tzv. Rudnu rentu mizernog iznosa od 3-5 %, a razliku do uobičajenih makar 60%, možemo pretpostaviti ko “stavlja u džep”! Ako se tome dodaju tajni aranžmani sa Francuzima i drugima o deponovanju nuklearnog i drugog toksičnog otpada na tlu Srbije, uz kinesko devastiranje Bora i Majdanpeka i njihovog otimanje  hektara parcela zemljišta, postaje očigledno da je naša zemlja postala rudarska kolonija u centru Evrope, što bi opstanak aktuelnih izdajnika na vlasti “zacementiralo” zauvek!…. kako se nadaju.

4. Redukcija suvereniteta naroda (u užem smislu) koja se  najdrastičnije ispoljava kroz  „investiranje novca u politiku“.
5. Redukcija nacionalnog identiteta srpskog naroda i zatiranje njegovih korena.

Zajednički imenitelj navedenih oblika redukcije je ugrožavanje suvereniteta i opstanka naše Otadžbine. Da bih to ilustrovao posebno bih se, u kratkoj analizi,  osvrnuo na tačku 4: Redukciju  tzv. suvereniteta naroda, uveliko prisutnu pogubnim delovanjem u političkom životu (i smrti) Srbije:

Naime, po političkoj teoriji, nosilac suvereniteta je narod, te je, time, on vlasnik Srbije, a građani su – suvlasnici! Narod, preko svog najvišeg činovnika – šefa države – raspisuje tender, zvani višepartijski izbori, koji sprovodi narodni tehno-uslužni servis, koji skraćeno nazivamo – državom.

Na taj tender – kaže teorija – pred biračkim telom, konkurišu partije sa svojim otvorenim tender-ponudama, koje nazivamo političkim programima stranaka. Izbornom voljom biračkog tela formira se parlament, koji svojom zakonodavnom aktivnošću realizuje predizborna obećanja data biračima.

Potom se – svedoči nam praksa – iz „senke“ pojavljuju ilegalni finansijeri stranaka (tajkuni bliski  vlasti, obaveštajne službe, multinacionalne kompanije, investicioni fondovi “Blek rok”…) čiji “programi” nisu bili na javnoj oceni-izborima, tražeći svoj deo izbornog plena. Uobičajeno su u pitanju određene usluge: tajkuni traže i dobijaju nameštene tendere krupnih javnih nabavki, izgradnju infrastrukturnih projekata višestruko “napucane” cene; donošenje retroaktivnih zakona „po njihovoj meri“ (koje diktiraju njihovi timovi advokata) kako bi naknadno „legalizovali“ kriminalom stečenu imovinu, a najčešće trajno otuđenje nacionalnih resursa koji pripadaju narodu (građevinsko zemljište, kapitalna izvorišta vode, ogromni kompleksi poljoprivrednih kombinata koji naprasno “odlaze” u stečaj, lekovite banje, čitave planine i jezera…). S druge strane, obaveštajne službe, naplačujući svoj deo izbornog plena (pošto su svojim metodama obezbedile „ucenjivački potencijal“, kojim u raljama drže najviše političare) traže i obezbeđuju prolaz  svojim saradnicima u ministarske fotelje, instaliraju ih u vrhovima političkog odlučivanja (kao „savetnike“ – Toni Bler) i na ključna mesta bezbednosnih službi…a, multinacionalne kompanije zauvek otuđuju mineralna bogatsva zemlje devastirajući prirodno okruženje, i trajno trujući sadašnje i buduće generacije.

Bitno je podvući da političari nemaju mandat da prodaju, a još manje poklanjaju, nacionalne resurse, jer se za to mora tražiti referendumsko mišljenje (saglasnost) izvornog vlasnika – naroda! Naravno, ne po recepturi krađe – “selećih” glasača, što je demonsrirano u pokradenim izborima!

Posebna opasnost nastaje „ulaganjem“ novca u kupovinu stranaka i poslanika, koji su, u međuvremenu, predanim radom i vrbovanjem obaveštajnih službi – u nametnutom procesu “evropeizacije naše balkanizacije” – postali vlasnici-trgovci (partijskih) poslaničkih mandata. Tome, pored drugih, pribegavaju i partije koje nisu prešle cenzus, te tako postaju tzv. parlamentarne stranke, koje često u skupštinskim mešetarenjima, postaju (uz bogate premije i benefite) „jezičak na vagi“ u formiranju vlasti, donošenju zakona na štetu građana ili, ako su na platnom spisku režima, stranog obaveštajnog faktora, organizovanog kriminala, ili pogubnih investicionih fondova (“Blek Rok”), glasaju u korist rudarskih multinacionalnih kompanija, pogubnih za životnu sredinu.

Sve to vodi nastajanju „karikature demokratije“, koju ja nazivam retuširanjem primarne izborne volje građana, što je školski primer drastične REDUKCIJE suverene narodne volje izražene u izbornom procesu, koji je prethodno “prilagođen”, zapravo, “osakaćen”: svi mediji sa nacionalnom frekvencijom (koja pripada svima nama) propagiraju AV-ovo Jednumlje, tako da su birači uskračeni za uvid u celokupnu političku “izbornu ponudu”. Uz neobaveštenost, pretnje gubljenjem posla u javnom i privatno-tajkunskom sektoru, zastrašivanjem “od vrata do vrata”, tabloidnim (dez)informisanjem i “seobama” birača (tzv “Beogradizacija” Srbije), oni postaju bezlična masa koja se “privodi nameni”, a sam izborni proces, gde svaka jedinka ispoljava svoju suverenu volju činom izbora (a čitav narod svoj suverenitet) se pretvara u farsu.  Na to sve, u post-izbornoj “kombinatorici”, „kupljeni“ poslanici (tzv. “preletači” i “preplivači”) obogačujući političku faunu Srbije, zastupaju neki novi politički program, koji nije bio na uvidu (drastično “okrnjenom”) biračkom telu, ili odlukom birača nije prešao cenzus, a u oba slučaja je duboko subverzivan.

Iz navedenog proizilazi da novi bezbednosni sistem mora biti tako komponovan da u svom fokusu ima zaštitu IZBORNOG SISTEMA PLURALNE DEMOKRATIJE (koja teži ka meriokratiji) i da se, u domenu redukcije suvereniteta naroda, bavi sprečavanjem infiltracije subverzivnih uticaja i presecanjem netransparentnih izvora i nezakonitih formi finansiranja učesnika parlamentarnog života zemlje (i uopšte „ulaganja“ novca u politiku) jer tako stranačke vođe i njihovi sponzori-nalogodavci uzurpiraju pravo da „u ime naroda“ krčme – bez nadgledanog referenduma (bez “seobe naroda”) – njegovu imovinu i sakate njegova suverena prava…uz bitnu napomenu: pod ovom vlašću, svaki referendum treba “zaboraviti”!

Često čujemo od Šefa Jednoumlja, da je “Srbija pred teškim problemima!!”. Vrše se, navodno, ogromni pritisci na NJega lično (jer je On prvi na braniku Otadžbine) da preda KosMet! On ne spava…On taloži podočnjake…dok mi bahato spavamo…

Evo mu spasonosnog rešenja: raspiši NADGLEDANI REFERENDUM (da ne bude “podešen”): da li građani-vlasnici Srbije žele da se odreknu svog vlasništva – KosMeta! Kada građani Srbije nedvosmisleno kažu: NE!! NEDAMO NAŠE KOSOVSKE BOŽURE!!… onda AV kaže ovima što ga “pritišću”: Gospodo, ne kucajte više na moja vrata, adresa su vam Građani Srbije, koji su mene demokratski izabrali, a ja ne mogu protiv volje “svog” naroda! Valjda vi znate šta je demokratija… da vas podsetim šta o njoj reče vaš Abraham Linkoln: “ Vladavina naroda, od naroda, i za narod je demokratija!”

Zašto ovu očiglednost, za dobrobit sviju nas, AV ne može da sprovede, a sebe spasi bujajućih podočnjaka?

Odgovor je kristalno jasan: On je od EU (prema izjavi ambasadora EU u Srbiji) u protekloj deceniji, u ime građana Srbije “preuzeo” 4.17 milijardi evra gratis pomoći da preda KosMet i sprovede druge mračne planove Zapada (vidi šire na stranicama koje slede) i zato “Non-pejperi” (zapravo opomene) stižu NJemu – a ne nama-urođenicima u vlastitoj zemlji –  da nije ispunio preuzete obaveze u smislu realizacije zadataka, za koje je Srbija dobila novac (da se pretvori u deponiju toksičnog i medicinskog otpada,  sprovede rudarenje sa katastrofalnim ekološkim posledicama, da izarči najplodniju zemlju (poljoprivredni kombinati, PKB…), izvorišta vode, šume, lekovite banje… i druge kapitalne resurse…)

S druge strane, Predsednik svih građana Srbije, pokazao je brigu da sačuva živote urođenika sa ovih prostora, pa mu je, 8. decembra 2021. godine, tokom jednog od bezbrojnih (besprizornih) “Obraćanja”, “izletela” sledeća rečenica:  ”Nemamo pravo da ugrožavamo živote većeg broja ljudi nego što je predviđeno prvobitnim planovima” (!?!). 

U zaključku možemo reći da navedenog (poštenog) referenduma nikada neće biti, jer ČIM GA RASPIŠE,  ODMAH JE PRIZNAO  DA JE POSTAO PROPALA INVESTICIJA ZAPADA, i trenutno ga stiže DETRONIZACIJA, jer je izgubio UPOTREBNU VREDNOST… a, “konkurs” za novog “stečajnog upravnika” Srbije – momentalno je “otvoren”… a On, potom, može samo jednim pravcem – u tamnicu!… ako ne utekne privatnom vazdušnom flotom svog kuma Nikole Petrovića, koja je i namenjena za takvu (ne)priliku!

TERORIZMOGENI FAKTORI 

Moje analize bezbednosnih parametara ukazuju da se u Srbiji upravo rasplamsao rat za preuzimanje kormila zemlje u narednim decenijama. Više nego ikada ranije prisutna je subverzivna delatnost obaveštajnog faktora (prema relevantnim procenama u Srbiji vršlja 60-tak obaveštajnih službi iz 30-tak zemalja, sa oko 4.000 agenata na terenu, od kojih svaki formira svoju obaveštajnu mrežu, što je rezultiralo najvećom koncentracijom špijuna po m² na svetu, proporcionalno veličini teritorije i broju stanovnika). Što je najgore, te službe „drže u raljama“ vodeće političare i njihovo okruženje (na osnovu dokaza o kriminalnim delima,”Skaj” komunikacije… “Oskar”)i “opoziciju”, vršeći pozicioniranje za pomaljajuću „post-Vučićevsku Srbiju“, uprkos očajničkim pokušajima režima – žrtvujući narod i nudeći čitavu Srbiju za toksičnu koloniju – da zaustavi,  sve očiglednije, klizanje naniže… ka smetljištu istorije.

Od posebnog značaja je sagledati bezbednosne posledice aktuelnih socijalno-političkih turbulencija, jer je normalna smena vlasti u Srbiji – nezamisliva (!), zbog umešanosti samog vrha države u organizovani kriminal (Jovanjica, Telekom, Klan Belivuk, EPS, “Expo”,“Rio Tinto”, aranžmani sa “Blek rokom”, predizborne “seobe naroda”….) pošto „silazak“ sa prestola nedodirljivosti direktno vodi u – tamnicu!

U Srbiji, zemlji „totalitarne demokratije bez epiloga“ (zaluđivanje naroda je upravo podignuto na viši stepen: sada afera više ne stiže aferu, već nova afera preklapa prethodnu) karakteristično je snažno i nekontrolisano bujanje tzv terorizmogenih faktora, pod kojim podrazumevam sve one činioce – socijalne, političke, moralne, ekonomske, psihološke.. ukratko, faktore fatalnog ubrzavanja  materijalne i moralne bede ovog društva – koji, svojom sinergijom, stvaraju socijalnu i političku klimu (kao prezasičeni rastvor) iz koga nastaju (kristalizacijom)  naizgled „iz čista mira“, kada se aktivira tzv. „okidač“ (različit za svakog izvršioca),  nasilje i terorizam (ne treba bolji, tragični primer, od masakra u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i Duboni). To je posledica studiozno osmišljene fundamentalne  strategije režima „Privođenja naroda nameni“ (detaljnije u knjizi: „Quo vadis Srbijo? ili: Tuča oko srebrnog escajga na tonućem Titaniku“ – M. Pašanski) koja se, uprošćeno, svodi na konfrontiranje jednih delova društva protiv drugih, uvek, po istoj starostavnoj formuli: Divide et impera!

Takvo stanje generišu tri stabilne, međusobno interaktivne, krize: politička ↔ moralna ↔ ekonomska, od kojih je svaka ishodište naredne, a koje, takođe, povratno, stimulativno međusobno deluju u socijalnom lancu akcije↔reakcije↔koakcije. Bitan, kohezivni faktor kriznog triptiha je moralna kriza ovog društva, pa time postaje ključ razrešenja patogenog stanja u Srbiji, a evo njene geneze:

Prvo je Nemoral postao „zaštitni znak“ politike, a kada je postepeno politika  – sistemom „kap-po-kap“ – „natopila“ čitavo društvo (jer “…sve je postalo politika”), Moralna Kriza je postala sveprisutna u svim porama života!

To sve ima za posledicu stvaranje društvene klime u kojoj deca, omladina, studentska populacija, mladi, sposobni i obrazovani ljudi – koji su za ugled – sve teže, ili nikako, pronalaze svoje mesto u društvu, koje je namenski „izgubilo“ moralni kompas, što kumulativno vodi preovlađujućem gubljenju poverenja u državu, čiji su atributi endemska korupcija, amoralnost, manipulacija, tolerisanje kupljenih diploma, ukradenih doktorata i pratećih sinekura, nestanak linije razgraničenja između (političkog) nadzemlja i podzemlja (koje,  u ličnom „inkubatoru“ šefa države – “Oskara”,  ide do uzgajanja najbrutalnijih kriminalnih klanova).

Svi ti procesi vode drastičnoj eroziji ugleda i autoriteta države i ličnosti koje ih personifikuju, jer postaje očigledno da postojeći sistem ne omogućava ni približnu jednakost socijalnih šansi zasnovanih na sposobnostima i kvalitetima mladih ljudi (sistem meriokratije) zapravo, ni elementarnu pravdu. To je vodilo, da se u Srbiji, pod vlašću JednoUmlja, koje ubrzano mutira u BezUmlje, desio katastrofalni „Kopernikanski obrt“ u dve sukcesivne faze: u prvoj, država se namenski „otela kontroli“ i postala vlasnik naroda (iako je njegov tehno-uslužni servis), a onda je jedan čovek, svesno zatirući institucije države, postao njen Gazda…a, sedajući na tron, dobacio je građanima Srbije – koji su, baš tim momentom postali njegovo vlasništvo, zapravo – urođenici  –  sledeću krilaticu: Volite svoju državu!!… Ili, u prevodu: L’ etat, c’ est moi! Država – to sam ja!! (Luj XIV)… I, tog momenta je nastao, nadaleko čuveni, „Sindrom klackalice“*…

————————–

*”Srbija-klackalica”: Na jednoj strani je On, a na drugoj, urođenici-građani Srbije: Kada je On gore (a, stalno je) NJemu je dobro, a nama je loše. Kada je On još više, NJemu je jako dobro, a nama jako loše. Kada on dosegne erektivnu vertikalu, Njemu je nikada bolje, a Srbija je na samrti (rasparćana, posvađana, obaveštajno izbušena, rasprodatih i uništenih resursa, zatrovana, uništene prirode, pred izumiranjem, masovnim iseljavanjem, urušenog Nacionalnog Habitusa: bez SPC i Putokaza – definisanog VNI…)

Ako se tome doda fenomen „izneverenih nada i proigranog poverenja“ (povodom očekivanja od tzv. “demokratskih promena” iz 2000.) počinje „krčkanje“ socijalnog lonca: u fazi kada politička retorika  – i prateći, često najvulgarniji, marifetluci – tzv. političkoj eliti sumnjivog kredibiliteta, više ne mogu da obezbede autoritet i respektovanje – a zakoni prestanu da budu sredstvo za očuvanje socijalnog mira – državni organi prinude (jedini koji funkcionišu) pribegavaju drastičnoj redukciji građanskih sloboda i spiralno rastućoj represiji, što je, upravo, upalilo fitilj tempirane bombe, na kojoj „sedi“ Srbija!

Tada, rušenjem čuvene Ruso-ove formule vladanja – …“ni najjači neće biti dovoljno jak (da zadrži vlast – primedba autora teksta) ukoliko silu ne transformiše u pravo, a pokoravanje u dužnost“ – nastaju šireće pukotine na stubovima podaničkog mentaliteta, na kojima počiva socijalni mir….

Od tog trenutka samo je pitanje,  ne pojave, već oblika provokacije („okidača“) na nacionalnom nivou: masovna ubistva dece, građana, teške ekološke havarije, nezakonita hapšenja i “privođenja”, atentati na istaknute istinske opozicione ličnosti, čija smrt povlači  „lavinu“ „tumačenja“, a pravac frustriranog gneva urođenika trasiraju sluganske TV i režimski tabloidi (finansirani iz budžeta) prema unapred utvrđenoj Strategiji Sluđivanja … u izvedbi, ili onih snaga, koje u očaju, nastoje da „sruše sistem Jednoumlja→Bezumlja“, ili paradržavnih falangi u funkciji „homogenizacije društva“ i „zbijanja redova“ oko aktuelne vlasti, koja „jedina zna put izlaska iz haosa“…jer, ne zaboravimo, u Srbiji je  pitanje vlasti ꓿pitanje života i smrti… pri čemu se od ničega ne preza!

Tzv. „okidač“, i u jednoj, i u drugoj varijanti, naravno je različit, i zavisi od analiza „preseka društvenog  stanja“ i  političkih  ciljeva koji    se   žele   postići (na čemu danonoćno rade režimski ekspertski timovi, plaćani budžetskim novcem svih građana):     time     ulazimo  u   oblast (para)državnog   terorizma, odnosno     politički motivisanog nasilja*, koje nije ovde primarni predmet razmatranja, ali ga treba “očešati”…

Analizirajući, svojevremeno, političku situaciju u Nemačkoj, u vreme nastanka i delovanja terorističke grupe „Bader-Majnhof“ (1970. – 1993.) – koja je u nizu socijalnih parametara, na osnovu moje komparativne analize, frapantno podudarna našoj – čuveni politički filozof Herbert Markuze je konstatovao da „…potlačeni imaju prirodno pravo na otpor čim zakonska sredstva postanu nedovoljna“, jer „… zakon i red  (ili, u našem „prepevu“: „mir i stabilnost“)  su uvek zakon i red onih na vlasti“…”a, pozivati one, koji su žrtva tih zakona, da ih poštuju, je najveći cinizam“!

*Prof. dr Milan Pašanski je, u svojoj doktorskoj disertaciji iz 1983. godine (Ljubljanski univ.) dao svoju, široko prihvaćenu, bitnu odrednicu terorizma – Animus Terrorandi (A.T.), čije prisustvo (ili odsustvo) u konkretnom aktu oružanog nasilja, ovog kvalifikuje terorističkim. A.T. (pojednostavljeno) je politički motivisana namera da se aktima oružanog nasilja izazovu unapred planirani politički ciljevi. U tom smislu – tvrdi prof. Pašanski –  terorizam je nepromenjen od svog nastanka 1090. godine, jer šema Animusa Terrorandi: sredstva↔mete↔ciljevi neizostavno karakteriše svaki akt terorizma već 933 godine, što sam potvrdio brojnim istraživanjima. Izostanak bilo kog elementa ove trijade, u konkretnom aktu oružanog nasilja, kvalifikuje ga –  neterorističkim.

“Adaptirajući” Rusoovu “formulu vladanja” na domaće uslove da “…silu transformiše u pravo” (“skockano” za vlastite potrebe) a…”pokoravanje u dužnost”, stratezi tehnologije “Privođenja naroda nameni” su zaključili da “gube tle pod nogama”, jer je “Podanički mentalitet”, u koji su uložili toliko truda i naših (budžetskih) para, počeo da “korodira”…

“Obratili” su se za pomoć i Makijaveliju, ali ni on nije bio od velike vajde, pošto se pokazao nemoćnim da razreši dihotomiju, na koju je sam ukazao: “Da li je za dobrobit jednog naroda bolje da se plaši vladara, ili da ga voli?”… I, onda su intelektualni kvislinzi došli na genijalnu ideju, nadmašivši i samog Makijavelija: Kultom Ličnosti Šefa Jednoumlja se ova dilema prevladava: “Jednim udarcem ćemo ubiti nekoliko muva” – pohvalili su se Šefu Jednoumlja…

Ali, avaj!… Održivi Kult ličnosti direktno počiva na Autoritetu… i, tu nastaje nerešiv problem! Kada je započelo uterivanje autoriteta Šefa Jednoumlja, uz besomučnu eksploataciju svih državnih i privatnih resursa – a, posebno, tzv. privatnih TV, koje zloupotrebljavaju nacionalnu frekvenciju, koja pripada i onim građanima koji Jednoumno ne misle, šireći skaradne sadržaje (podstrategija “Hleba i igara” u okviru Master plana “Privođenje naroda nameni”) – iskristalisao se nerešiv problem:

Uterivanje se ispostavilo „ćoravim poslom“ jer je autoritet “jogunasta” kategorija: Autoriteta nema ako nije (dobrovoljno) prihvaćen! Naravno, a u Srbiji posebno (poput lažnih doktorata i diploma) postoje i lažni autoriteti, ali su oni listopadne kategorije koje traju tačno onoliko koliko i uzurpator na funkciji!!

Ali, takvi autoriteti ne zanimaju aktuelnog Vođu koji, prema vlastitoj izjavi, „… želi da bude upamćen!“( Na nama urođenicima je da procenimo, da li po dobru ili zlu). „Poteškoće“ sa uterivanjem Autoriteta urođenicima su u sledećem: Autoritet i (gola) Vlast nisu u istoj socijalnoj ravni – i, tu nastaje problem za uzurpatore naših života: dok  je Vlast politička kategorija, koja u praksi direktno zavisi od odnosa snaga, s druge strane, Istinski  Autoritet je društveno-moralna, sama po sebi. Zato je politička praksa zabeležila vlast bez autoriteta (kao danas u Srbiji), i autoritete bez vlasti (na pr. Nikola Tesla, Đordano Bruno, Servantes…). Shodno tome, svaka vlast želi da se uspostavi kao autoritet a, ako u tome uspe, za toliko bi postala „nevidljiva“ gola prinuda, a društvo bi dobilo oblandu „demokratije“.

I sada se čitava mašinerija (o trošku poreskih obveznika Srbije) bacila na rešavanje „Kvadrature kruga“: Kako jedan pseudo autoritet pretvoriti u istinski? Čitavi timovi eksperata, izdašno plaćani našim parama, danonoćno su mozgali kako da, nasilno uterujući Medijsku Sveprisutnost Šefa Jednoumlja*,  urođenike nateraju da njegov “autoritet” dobrovoljno prihvate, odnosno, da ih  prinude na dobrovoljnost (!?!). Da li je već uterani podanički mentalitet dovoljna garancija da će Njegov Lik i Delo prolongirati u nedogled, ili, bar, faraonski nadživeti njegovo političko trajanje? – pitali su se u horu.

I, tada je nekom geniju, sinula spasonosna ideja: Kultom ličnosti, kroz nebrojena i besprizorna tzv. Obraćanja (po principu: “svaki povod je dobar povod!”) zaludećemo urođenike do tog stepena da će smetnuti sa uma da li su dobrovoljno prinuđeni (ili nisu) na „prihvatanje“ Uzurpatora vlastitih života!

Igrokaz je ozbiljan, pošto su i ulozi kapitalni, jer…

—————

*Prema istraživanju NVO “Crte”, u 2023. godini, samo za 10 meseci, Šef Jednoumlja se, preko TV sa nacionalnom frekvencijom, “Obratio” 248 puta, a u periodu 1. januar – 2. maj 2024. god, dodatnih 90 puta!?!

…ako Sveznajući Šef Jednoumlja postane prihvaćeni Jedini Neosporni Autoritet onda više nema potrebe za nasiljem policije, sudova (ako ih ima), kriznih štabova različitog nivoa i domašaja, lokalnih partijskih „šerifa“, privatnih izvršitelja, tužilaštava, “seoba” birača, rentiranih bandi neoficijelnog nasilja i njihovog “koordinatora” sekretara vlade Srbije, kontramitinga, “privatnog” obezbeđenja Rio Tinta… botove izbacuju na ulicu, „sendvičare“ prepuštaju njihovoj sudbini, visokosvesni građani se sami bacaju na cev nesuđenog atentatora (po koji put?) Čabe Dera…postaje, čak, izlišno da ministar mora biti doktor nauka (makar i lažan) – „dovoljna je i osnovna škola, ako zna posao“, a dotični se dokazao da zna „i zapevati, ali i (sebi i Šefu) za pojas zadenuti“… čak postaje deplasirano da se, kao krunski argument – za „pravdanje“ kriminalnih dela prvih saradnika – izusti čuveno :“Pa šta?“, ili ništa manje epohalno: „Nemam problem…ni sa pet miliona demonstranata…samo neka ništa ne ruše!“…da bi tadašnji (moglo se čuti šapatom) izvesni G.V.,  tadašnji tzv. zamenik gradonačelnika, imao šta da (s)ruši!

SRBIJA  „SEDI“  NA  TEMPIRANOJ  BOMBI:

TOTALNA  MARGINALIZACIJA MLADE  POPULACIJE

U “Zemlji čuda” – Srbiji, desio se neviđeni politokološki fenomen:  politička eksproprijacija građana (u oviru bazične  Strategije „Privođenja naroda nameni“), koja se sastoji u sledećem: Ne postoji – trubi vladajuće Jednoumlje – legalna politička utakmica izvan monopolisanog (ograđenog) prostora za potrebe Jednog Čoveka i njegove partijske vrhuške. Cigle u toj ogromnoj ogradi oko “izbornog stada” čine „zaptiveni mediji“ za bilo kakve opozicione i alternativne stavove, tako da niko drugi osim NJega nema „legalan“ pristup ograđenom izbornom telu. „Autsajderi“ koji kidišu da preko plota dobace biračima poneku istrgnutu rečenicu iz svojih političkih programa, proglašavaju se, režimskom neviđenom medijskom (TV i tabloidnom) hajkom za uljeze, huligane, testeraše i fašiste, retarde i narkomane, hijene i lešinare, čiji je „jedini program nasilje… posebno nad ženama“… a, samim tim, legalnom metom za odstrel službi bezbednosti, uz kapitalnu opasku: BIA i ostali stubovi režima finansiraju se iz budžeta, koji pune svi poreski obveznici. To znači da se našim parama (odnosno novcem i onih koji Jednoumno ne misle) finansira zatiranje opozicionih, alternativnih i patriotskih strategija i udruženja, a to dalje znači da protivnici pogubnog Jednoumlja samofinansiraju svoje nestajanje!… (naravno, prinudno, i bez pitanja).

U Srbiji su, u ogromnoj većini, deca, omladina i mlada inteligencija potpuno marginalizovani, i u svojoj rastućoj frustraciji – koja vodi eksploziji socijalne patologije –  okreću se drogi, sektama, vršnjačkom nasilju, kockarnicama na svakom uglu, narko-trafikantskim falangama pod plaštom fudbalskih „navijača“… To je plodno tle za nastanak  cunamija svih vrsta nasilja (vršnjačko, grupacija organizovanog kriminala, brutalnosti u porodici i njenom rastakanju, šikaniranja na poslu, državnih organa nad građanima…) podržanog skaradnim rijaliti TV programima, i društvenim mrežama, što sve zajedno promoviše “novi sistem vrednosti” (neki aspekti “Wok” sub-kulture, prilagođeni kao deo Strategije režima „Privođenja naroda nameni“). Taj rastući nekontrolisani bes protiv Sveopšte Nepravde u Srbiji, različite starosne i socijalne grupe, različito i doživljavaju i ispoljavaju, a od stepena duhovne zrelosti, obaveštenosti i građanske hrabrosti, biraju (ili se ne usuđuju, sve dok je strah veći od sramote) „mete napada“: vršnjake, nastavnike, roditelje, deke i bake…na kojima će iskaliti nagomilano nezadovoljstvo.

Oblici terorizmogenog ponašanja uveliko su zapljusnuli Srbiju: posle krvavih događaja ubistava dece i “krvavog pira” u Duboni i, potom, mirnih i dostojanstvenih zahteva građana za smenu najodgovornijih po „komandnoj odgovornosti“, Šef Jednoumlja, u „Obraćanju“ sa jedne sluganske TV (“izlete” mu istina) pa poruči: „Zamislite, hoće smenu ministra policije… pojma nemaju šta je uloga policije i BIA u ovoj zemlji“(!?!)… klasični (namenski)  obrazac  gašenja požara benzinom! A, onda je (jer je „silazak“ sa vlasti, kako već rekosmo, pitanje „života i smrti“) zakazao najveći Kontramiting „u istoriji Srbije“, kao „odgovor“ na mirne proteste građana (čiji je, takođe, predsednik države)…. što je, srećom, doživelo totalni fijasko!

Zemlja, sve očiglednije  klizi u oružani sukob, jer se samo umnožavaju „okidači“ socijalnih nemira, posebno sa sve jačom represijom državnih organa, jer retorika postaje sve „zapaljivija“, zapravo, vulgarnija, a time iritantnija… što oslikava konture mračne budućnosti: represija ministarstava sile vodiće povlačenju najmilitantnijih grupa u ilegalu, iz koje će pribegavati konspirativnim načinima organizovanja i delovanja, a tada je samo korak do „oružane alternative“, jer su svi uslovi za nju ispunjeni. Kada neki od nadzemnih ili podzemnih centara (političke) moći i uticaja izvrši pažljivu selekciju ovih frustriranih i (trenutno) promašenih mladih ljudi – ali, sa druge strane visoko obrazovanih i intelektualno moćnih, kojima režim cinično „nudi“ kao „alternativu“ iseljavanje iz vlastite zemlje – usadi im mit o pripadnosti „novoj eliti“ sa istorijskom misijom da „očisti“ Srbiju po “recepturi” Augijeve štale i očigledno neodrživo stanje u zemlji (i nastavi odande gde su njihove deke i bake sprečili 1968.) i, potom ih – u okviru „prelaska sa reči na dela“ – obuči u rukovanju vatrenim oružjem, eksplozivima i visoko sofisticiranim znanjima  (hakovanje primarnih bezbednosnih i infrastrukturnih sistema za izazivanje havarija širih razmera), zatim, novčano obezbedi i usmeri na prostudirane, simbolične mete društvene destrukcije: političare-veleizdajnike, tajkune (posebno medijski), na 70 kumova “Oskara” i njihove izvore bogaćenja, korumpirane sudije i tužioce, lokalne partijske SNS „šerife“, sluganske funkcionere policije i bezbednosnih službi… nastaje déjà vù onoga što se već odigralo u ondašnjoj Italiji i Nemačkoj u periodu 1968. – 72. godine. Ako planeri „oružane alternative“ znalački izaberu prve mete napada, oko čijeg „kažnjavanja“ postoji prećutni „konsensus“ „običnih građana“, ali žestoko frustriranih, taj prvi, i najvažniji talas “terorizma” (zapravo, samoodbrambenog nasilja) naići će na pretežno (javno ili prećutno) odobravanje, a tada, ne postoji ni jedan sistem bezbednosti (a, pogotovo ne u Srbiji, koji je privatizovan, klanovski podeljen i korumpiran) koji može preseći taj trend. (vidi šire: M. Pašanski: Quo vadis Srbijo?)

Na to „spontano“ nastalo „samoodbrambeno nasilje“ u  „borbi za elementarno ljudsko dostojanstvo“, koji će izvoditi „najbolji sinovi poniženog naroda“ (kako će biti propagandno predstavljeno), nadovezaće se  (ili će ga, od početka,  inicirati)   strane  obaveštajne službe   koje     ovde bukvalno vršljaju sledeći  Čerčilovu krilaticu: „Šteta je protračiti dobru krizu!“

*    *    *

TRANZICIJA   BEZBEDNOSTI

Tranzicija bezbednosti (TB), pojednostavljeno,  predstavlja „paket mera“  koje se – posebno imajući u vidu „presek“ alarmantnog političko-bezbednosnog stanja u Srbiji – urgentno i paralelno moraju sprovesti u dve, međusobno prožimajuće, oblasti:

1. Teorijsko-doktrinarnoj, iz koje će proizaći NOVA  FILOZOFIJA  BEZBEDNOSTI, i
2. Institucionalno-organizacionoj, koja će poroditi NOVU  ARHITEKTURU  BEZBEDNOSTI

Bitno za realizovanje ovog koncepta je hitno utvrđivanje redosleda prioriteta, i njihova etapna oročenost, uz striktna personalna zaduženja novih vizionarskih patriotskih kadrova. Samo se po sebi podrazumeva, da je conditio sine qua non čitavog koncepta koji sledi, ili uslov svih uslova, kristalno jasan: smena aktuelne veleizdajničke nenarodne vlasti Jednoumlja. Iz navedenog proizilaze sledeći prioriteti:

1. U teorijsko-doktrinarnoj oblasti (elementi Nove Filozofije Bezbednosti) nameće se nekoliko urgentnih poteza:
2. Definisanje Vitalnog Nacionalnog Interesa Srbije u domenu Strateške bezbednosti (na bazi postizanja nadstranačkog nacionalnog konsensusa) koji mora biti javno proklamovan, kao višegeneracijski zadatak, a koji glasi: „Svi Srbi u jednoj državi!“ (isključivo mirnim putem, strpljivo gradeći preduslove za taj nešovinistički cilj). To je, jedina kompetentna odbrambena kontrastrategija zatiranju srpskog roda, odnosno, suprostavljanja projektu „Parkiranja Srbije pod jednu šljivu“, koji je daleko odmakao.
3. Detekcija novih izvora ugrožavanja bezbednosti Srbije – na pr. „ulaganje“ novca u politiku, netransparentno finansiranje stranaka, bujanje „vanparlamentarnih centara moći“ (jedan je i predsednik države, koji u tzv „pregovorima“ o KosMetu ne zastupa (nepostojeću) Platformu Supštine Srbije o KosMetu, već u „cenkanju“, na licu mesta, kreira vlastitu trgovinu (zbog lične ucenjenosti); eksponenti obaveštajnih službi, kriminalnih kartela, kao i tajkunskih interesa u vladi, parlamentu, pravosudnom sistemu, itd); enormno zaduživanje kod MMF (dužničko ropstvo) kojim se kupuje socijalni mir i gradi infrastruktura po cenama nekoliko puta višim od tržišnih (na pr.“EXPO-2027”)…da bi, potom, te dugove otkupio “Blek Rok”!
4. Definisanje bezbednosnih prioriteta Srbije (u dramatično promenjenim međunarodnim odnosima, kada se multipolarizam definitivno  etablira na svetskoj sceni) koji omogućuju  promptno utvrđivanje Bezbednosnog Statusa zemlje u svakom trenutku. U tom cilju neophodno je definisanje bezbednosnih parametara, koji se permanentno prate i analiziraju. Time bezbednosni sistem ostvaruje kontinuitet, a na osnovu stalnih analiza vrši bezbednosno stepenovanje stanja u zemlji (na pr. „zeleni“, „žuti“, “crveni”… status) što automatski aktivira unapred planirane egzaktne procedure službi, agencija i pojedinaca sa jasnim podelama resornih i personalnih zadataka i zaduženja…a, ne, kao sada, pompezna zasedanja”Saveta za nacionalnu bezbednost” i „Odbora za koordinaciju službi bezbednosti“, uz „Sudbinska Obraćanja“ urođenicima Srbije, u funkciji čeličenja Kulta Ličnosti Sveznajućeg Šefa Jednoumlja.

1.        U Institucionalno-organizacionoj oblasti (elementi nove Arhitekture bezbednosti) neophodni su radikalni rezovi:

1. U zakonodavstvu, sudstvu i tužilaštvu, prvenstveno, u sastavu, radu i Poslovniku parlamenta (imam širu verziju).
2. Formiranje Saveta za strategiju nacionalne bezbednosti (SSNB), interdsciplinarnog „trusta mozgova“, lišenog partijskih predznaka, koji bi prepoznao VNI srpskog naroda u bitnim oblastima (novi multi-polarni svet), i koji ne sme biti kompromitovan stranačkom borbom za vlast. Strateški cilj nacije mora biti „rasklopljen“ na jasno određene i vremenski oročene parcijalne etape (uz striktna resorna i personalna zaduženja) čija sukcesivna realizacija vodi ostvarivanju VNI Srbije. Savet analizira ukupnu aktivnost svih potencijala zemlje (državnih i privatnih) u funkciji realizacije VNI, koji je vertikalna egzistencijala srpskog naroda, u čijoj je funkciji ukupna unutrašnja i spoljno-politička aktivnost zemlje. U delokrug rada spada i izučavanje strateških posledica privatizacije (posebno kapitalnih nacionalnih resursa), bezbednosni aspekti koncesija, „dužničkog ropstva“ zaduživanjima kod MMF-a, IBRD-a, “mešetarenja” investicionih fondova, koji otkupljujući naše dugove (“Blek rok”) postaju stvarni vlasnici naše zemlje (jer, Vučićevo enormno zaduživanje zemlje je dogovoreni “cenar šut” “Blek roku” da zahvati volej), vršljanja multinacionalnih kompanija… itd. Tim pre, što se niko do sada nije posvetio studioznoj analizi da utvrdi gde je tanka „crvena linija“ razgraničenja ispod koje Srbija postaje rudarska kolonija i deponija toksičnog otpada, jeftine, pravno nezaštićene radne snage, a mi svi – urođenici, koji ćemo jednog dana “osvanuti”,  na tuđoj teritoriji pod našim nogama, koja je nekada bila naša dedovina!!

To otvara sledeće, sudbinsko pitanje: na kom stepenu rasprodaje nacionalnih resursa Srbija gubi „kontrolni paket“ akcija , odnosno, sposobnost odlučivanja o sopstvenoj budućnosti?… što se, pred našim očima, ubrzano odigrava!

Savet će se baviti i našom kontrastrategijom razularenom urušavanju identiteta srpskog habitusa, angažovanjem vrhunskih naučnih timova iz zemlje i dijaspore u ovoj oblasti, pored ostalog, i favorizovanjem studija i doktorskih radova iz domena epohalne   kulture Lepenskog Vira, Vinče i drugih oblasti koje afirmišu činjenicu (po prof. Kljosovu sa „Harvarda“) da je srpski gen star preko 12.000 godina!

U pogledu spoljno-političkih prioriteta u funkciji realizacije VNI Srbije, Savet treba da pažljivo „izvaga“ argumentaciju pro et contra u opredeljivanju za nekoliko opcija. Jedna od njih – polazeći od činjenice da je ulazak(?) Srbije u EU uslovljen „amputacijom“ KosMeta, i ko zna kolikim vlasništvom “Blek roka” nad teritorijom i resursima naše zemlje – je okretanje ka BRIKS-u (u novom multipolarnom svetu), što je znatno izglednije. Mudrom, promišljenom politikom bi se mogla realizovati „Repriza Zapadnog Berlina“ iz „I Svetskog hladnog rata“.

O čemu se radi?

Naime, Zapadni Berlin je – da se podsetimo – sve do 1990. godine bio „ostrvo“ okruženo tadašnjom Istočnom Nemačkom. Zapad je iz propagandnih razloga, kao jedne forme tadašnjeg „specijalnog rata“ (koga sada zovu „hibridni“) ulagao ogromne pare u standard Berlinaca, da bi pravio „zazubice“, u to vreme, siromašnoj, neosvetljenoj, sa „Trabantima“ po drumovima, Honekerovoj Istočnoj Nemačkoj i čitavom Istočnom Bloku.

U jeku sadašnjeg  „II Svetskog hladnog rata“, Srbija bi, povezivanjem sa BRIKS-om – lučonošom Novog multipolarizma – mogla postati novi-stari „reklamni blješteći izlog“, ovog puta Istoka, u okruženju država EU, koje će sve više (naravno postepeno) zahvaljujući američkoj strategiji destrukcije EU, tonuti u duhovnu i materijalnu pomrčinu, a marionetsko rukovodstvo njihovih država će postepeno da se ogoli do nivoa  „stečajnih upravnika“ svojih naroda (što već jesu), na čemu  se i u Srbiji daleko odmaklo!

Mudrom, izbalansiranom politikom, ova spoljno-politička opcija – uz pažljivo proučavanje iskustava i ekonomsko-političkog statusa sličnih fenomena (Gibraltar, Makao, Kalinjingrad, Kanalska ostrva, Tanger, Singapur, Andora, San Marino…) – mogla bi, mutatis mutandis, biti dobitna za Srbiju.

1. Stvaranje objedinjene obaveštajno-kontraobaveštajne zajednice – Nacionalne Bezbednosne Agencije (NBA), od elitnih delova BIA, VOA i VBA, koja bi,  realizovala primarne zadatke aktivnošću pet Glavnih Direktorata:

1: Obaveštajnog; 2. Kontraobaveštajnog; 3. za KosMet, Republiku Srpsku i dijasporu;  4. za Antiterorizam; i 5. za Neutralisanje vanparlamentarnih centara moći [zatiranje tri, međusobno interaktivne, mafije: ekonomske↔političke↔gangsterske (organizovani kriminal), kojima sada rukovodi kamarila Jednog čoveka na vlasti  – famoznog “Oskara”].

Primarni zadatak ove Agencije je odbrana strateških komponenti VNI Srbije, odnosno, presecanje unutrašnjih destabilizacionih procesa, kao i svih pratećih subverzivnih posledica u domenu političkih, ekonomskih, psiholoških i bezbednosnih kretanja i, sa druge strane, suprostavljanje, na svim poljima, Strategiji „redukovanja“ zemlje (u navedenih pet oblasti),  u režiji  stranog faktora u saradnji sa domaćim ekspoziturama. Novi kadrovi se selektuju u skladu sa novopromovisanom idejom BEZINTERESNOG (neprofitnog) PATRIOTIZMA, a po „formuli“: dekriminalizacija + departizacija = profesionalizacija.

Timovi interdisciplinarnih eksperata bi se bavili socijalno-političkom klimom produkovanja autohtonog i „uvezenog“ nasilja svih vrsta,  analizom  trendova ponašanja mladih naraštaja i marginalizovanih i frustriranih generacija koje su tempirana bomba Srbije, i pravcima otklanjanja uzroka takvog stanja.

Ne bi trebalo zanemariti ni istrage o volšebnom „isparavanju“ 4,17 milijardi evra (četiri hiljade, i sto sedamdeset miliona evra) koje su građani Srbije dobili gratis od EU u dotadašnjoj deceniji vladavine Jednoumlja (TV izjava ambasadora EU u Srbiji Sema Fabricija, 26. sept. 2020. god, i ko zna još koliko od tada), i videti, čiji je potpis na „Priznanici“… ili, ko je taj, koji je u zemlji kleptokratije, prisvojio novac namenjen svim građanima Srbije…. ili, ko je “udomio” Rio Tinto primajući “razliku” u tzv Rudarskoj renti, uz blagoslov nemačkog kancelara, koga Nemci zovu, “Sholcwagen”?

U domenu zakonske regulative, posebno uraditi paket zakona o radu NBA: jasna zakonska regulativa mora precizirati šta je ekonomska, politička i gangsterska mafija, čija subverzivna delatnost potpada u delokrug rada Agencije, jer ćemo, u suprotnom, ponovo dobiti „političku policiju“ koja „samostalno abitrira“ za potrebe vrha vlasti.

NBA je tako osmišljena u bezbednosnom sistemu Srbije da Glavnim Direktoratima pokriva izvore ugrožavanja stabilnosti zemlje, a svojom aktivnošću realizuje bezbednosne prioritete, odnosno, sukcesivnim izvršavanjem ovih zadataka, ostvaruje i štiti VNI u domenu strateške bezbednosti Srbije, što nazivam Integralnom bezbednošću.

Navedenim bi se postigla primena osmišljene bezbednosne strategije, koja bi u prvi plan izbacila strateški cilj nacije (VNI), uz još jednu bitnu stvar: maksimalnu iskorišćenost , inače, skromnih, kadrovskih potencijala, naročito posle „čišćenja“ ovih službi od ideološko-političkih „survivala“ i lica kriminogene prošlosti i sadašnjosti.

Na kraju, nekoliko napomena o aktuelom sistemu bezbednosti i novim kadrovima, bitnoj pretpostavci korenite Tranzicije bezbednosti. Sadašnji sistem je koncipiran na starim, prevaziđenim parametrima: glomazan je, skup i neefikasan, a pod Jednoumljem, neprihvaćen od šire javnosti. On štiti navodno državu, a u praksi politički i ekonomski (nažalost i duhovni) monopol Jednog Čoveka, koji je potpuno privatizovao sve institucije… pa je svako opravdano ukazivanje na njegovu samovolju, proglašeno napadom  na samu državu…. što je tačno, jer – On je država! Glavne organe i službe bezbednosti vode ljudi sumnjivog kredibiliteta, čiji je krunski kvalitet – lojalnost (Šefu i vlastitom novčaniku), što sve skupa doprinosi da  je čitava Srbija poprimila izgled slike „Krik“, znamenitog norveškog ekspresioniste Edvarda Munka….

…jer, najnoviji presek bezbednosno-političkog stanja u Srbiji ukazuje na tri “ugaona kamena”: 1. Srbija “klizi” u unutrašnji oružani sukob, jer AKTUELNI REŽIM (zbog ogrezlosti u kriminal i svađanje naroda – što je “biće” njegove egzistencije) NIKADA NEĆE DEMOKRATSKIM PUTEM PREDATI VLAST! 2. GRAĐANI – VLASNICI SRBIJE, nikada neće dopustiti da veleizdajnici unište njihovu (našu) Otadžbinu. 3. NOR-II (Narodnooslobodilački rat – II) golorukog naroda protiv sprege stranog i unutrašnjeg okupatora je počeo!! Svaki građanin Srbije, kome je sramota prevladala strah, ova “tri stuba” naše stvarnosti mora stalno imati u vidu!

Zato, snagom stručnog znanja – širom geostrateškom kompetentnošću, analitičkim i operativnim uvidom u dejstva stranog faktora, potom, verziranošću u sagledavanju bezbednosnih posledica kriznih kretanja u zemlji (Srbija „sedi“ na tempiranoj bombi kojoj fitilj dogoreva), organizovanjem stručnih savetovanja (gde se dobijaju korisna ukrštanja naučne teorije i „zanatske“ prakse) , a takođe „pridobija“ šira javnost i njena podrška navedenom konceptu Tranzicije bezbednosti – novo, kompetentno rukovodstvo nametnuće neophodnost utemeljenih promena, da nam se Sadašnjost nikada ne ponovi u Budućnosti, i da je, napokon, pošaljemo na Smetljište istorije.

*   *   *

Iz navedenog proizilazi da će se kompetentnost strategije Novog koncepta nacionalne bezbednosti meriti kvalitetom bitnog preduslova – sprovođenja korenite Tranzicije bezbednosti (ovde iznesene u akcentima). Bez ispunjenja ovog „ugaonog kamena“ – proterivanja okupatora, potom, definisanja i javnog proklamovanja Vitalnog Nacionalnog Interesa Srbije, kao i strategije njegove implementacije – naudićemo, po mišljenju autora ovog teksta, planerima i realizatorima (na čelu sa Domaćim Izdajnikom) Strategije „Parkiranja Srbije pod jednu šljivu“, upravo u onoj meri, u kojoj su Alonso Kihano, i verni mu Sančo Pansa, naudili vetrenjačama.

Ovaj Prilog je pokušaj odgovora na čuveno pitanje Dž. F. Kenedija:  „Zapitaj se šta za  svoju  otadžbinu možeš ti  da učiniš, a ne, šta ona može za tebe“!

Autor: Milan Pašanski