Деценијама не читам режимски НИН.
Некада су молили да им напишем критику деспотског режима Милошевића.
И тражили интервју.
Онда су на власт дошли неолиберални талибани.
И забранили свако моје појављивање у јавности.
Срећом, настао је интернет, па људи који мисле својом главом могу да чују и прочитају моје ставове.
Када не би било интернета, морали би, попут раних хришћана, да се окупљамо у катакомбама и да ширимо нове политичке идеје.
Послали сте ми материјал Саве Манојловића, објављен у НИН-у, те тражили моје мишљење.
Прочитао сам текст „ ХИЉАДУ ЉУДИ КОЈИ ЋЕ ПРОМЕНИТИ СРБИЈУ“.
Ево, износим моје мишљење.
На четири странице, све са читавом страницом само фото СМ, шмекерски насмејан, јапијевског изгледа, директор кампање КРЕНИ – ПРОМЕНИ, постдипломац са Фрајбурга, курсаџија са Харварда о друштвеном организовању, износи нам гомиле демагошких, неолибералних фразетина.
Типична – ђинђићевштина.
Типа – да ли је чаша до пола пуна или до пола празна?
Чорбине, чорбе чорба.
Крлежа би написао -истоштогмођ!
И гомиле других пропагандних будалаштина.
О којима сам давно критички већ доста писао.
Ђинђић је био Идеолог вулгарног прагматизма.
Када је дошао на власт, почео је да учи скраћену србску историју.
И није је разумео.
Засипао нас је најглупим могућим америчким политичким флоскулама.
Које није научио на курсевима, јер Ђинђић никада себи не би дозволио да се спусти тако ниско да га лоботомирају на Харварду.
Он је, ипак, био, какав-такав, али некакав докторант Јиргена Хабермаса.
Ђинђић се одушевљавао руским теоретичарем анархизма Петром Кропоткином.
Чак га је и преводио.
Дакле, СМ покушава да буде покретач друштвених промена, попут његовог узора Ђинђића, па зато користи ђинђићевштину као поштапалицу, јер нема никакву нову политичку идеју.
„ Лађа која не зна куд плови, постаје играчка сваког ветра.“
Тако пише СМ у режимском НИН-у.
И вређа древну србску интелигенцију нашег паметног народа.
Како сам од 1989.године пресудно учествовао у покушају формирања Ђинђића као државника, али, нажалост, нисам у томе успео, како сам напустио сарадњу са њим у фебруару 2001.године, јер је преварио грађане Србије и све нас који смо учествовали у рушењу Деспота, прихватио је неолиберални концепт уништавања Србије, сарадњу са тајкунима и дружење са криминалцима, онда имам довољно памети и искуства да препознам опасну ђинђићевштину, коју нам нуди харвардски курсаџија СМ.
За младе људе, који тек ступају у јавни живот, који су забринути за своју судбину и судбину Србије, наводим, ради поређења, какве је све глупе метафоре Ђинђић користи како би нас убедио да смо на правом путу уласка у банкротирану ЕУ.
Цитат се налази у мојој књизи ЂИНЂИЋ, коју сам написао на 1300 страна, где износим шта се све дешавало у периоду 1989 -2003.г, до дана када је Ђинђић стрељан, али коју још увек нећу да објавим, јер чекам да видим какве ће све лажи да напишу учесници Петог октобра.
Интервју је, гле чудне подударности, дат баш режимском НИН-у.
Да ли је Влада успела да народу објасни своје циљеве, поготово нашем народу,који радо негује стереотипно мишљење?
„Мислим да постоји један недостатак у комуницирању владе са народом око циљева и праваца кретања. Један велики број људи тешку садашњу ситуацију доживљава као једно трајно стање и чак је разочаран, јер није очекивао тако лоше стање. Али, доживљава као једну етапу, једну узбрдицу на путу који има и низбрдице и, а сад смо тренутно на једној узбрдици и тешко нам је, јер је мотор јако напрегнут. Али, ако изгурамо још годину дана или две године, онда ћемо бити на низбрдици, па ћемо бити на некој равници, па ћемо опет доћи на неку узбрдицу за пет, шест, седам година, када требада испунимо критеријуме за Европску унију, па ћемо опет морати да се напрегнемо. Све се то гледа као једно статично стање и каже – немам довољно пара, не могу да купим оно што ми треба и незадовољан сам.“
НИН, 19. септембар 2002. год.
На овим бесмисленим узбрдицама и низбрдицама се данас нашао и Ђинђићев епигон СМ.
Збркано и глупо. Неразумљиво и нејасно.
Мада СМ помпезно најављује да Србија може да буде Швајцарска, што показује његов уски, вулгарни, материјалистички приступ поимања друштва, он нигде не даје конкретна решења како то да остваримо.
Лоша клиничка слика Србије, узимам метафору СМ, тражи искусне хирурге, који знају шта треба да раде са тешко оболелим пацијентом, коме треба да се спаси живот.
Значи, Србију чека тешка хируршка операција за спас окупиране државе и поробљеног народа.
СМ нам, међутим, нуди 1.000 тркача, који ће, плански и организовано, морати да издвоје недељно 4-6 сати да бисмо променили Србију.
„ За промену Србије је потребан јасан план који подразумева низ победа, где након сваке победе излазите са све већим организационим ресурсима, већом подршком и структуром спремном да донесе коначну промену.“
СМ већ слави победу, које нема на видику.
Нуди јасан план промена, кога, заправо, ни нема.
Излази, дакле, на тржиште без произведене робе, коју је већ унапред продао.
И распоређује неостварене приходе за нове, веће захвате на тржишту.
Али, истине ради, робе заиста нема.
Шта нам онда продаје СМ?
Шта грађани купују?
„ Људи морају бити прецизно обучени у техничком смислу / како раде на терену/ и у смислу наступа ШТА ГОВОРЕ.“
Нема никаквог одговора.
Осим, голих фраза.
Не знамо шта тркачи треба да говоре.
Не знамо ни шта купујемо.
СМ прави упутство за политичке брокере и дилере, мешетаре, који продају политичке флоскуле да је Србија клинички болесна и да режим не ваља.
Шта се онда нуди?
Какав политички и економски систем?
„ Филозофија Крени- Промени је да збир малих доприноса креира огромну енергију потребну енергију за промене.“
То није никаква политичка философија.
То је наше даље срљање у националну пропаст.
То је одржавање постојећег тоталитарног система лажне парламентарне демократије и наставак величања пропалих ЕУ вредности.
То је прихватање колонијалног статуса.
То је сагињање пред америчким корпоративним фашизмом.
То је признање окупације као трајног стања.
Тоталитарни политички систем се тако не мења.
Нема социјалног цунамија, који може да га сруши.
Харвардски курсаџија не сме да удари на темеље тог зликовачког система.
Он, попут Пекићевог јунака Симеона Сигетског, који шминка мртвог султана Сулејмана у септембру 1566.године под Сигетом, шминка преминулу парламентарну Демократију на Газели.
Прави се лоша представа да би се испумпало велико незадовољство народа.
Ту превару смо већ доживели са Петим октобром.
Философија која је неопходна за спас Србије је изградња новог политичког и економског система.
Који ће срушити политички тоталитаризам, култ личности, лажни парламентаризам, лицемерје странака и похлепу политичког олоша власти и опозиције.
Ничеовским језиком написано, рушење је стваралачки чин изградње новог политичког и економског система.
То је захтев НОВОГ ДОБА.
Али, СМ о томе не сме ништа да напише.
Шминкерско позирање и шминкање ћелија, које треба да се нахране визијом здраве Србије, не може да спаси државу и народ.
Не може, јер никакве визије нема.
Ниче не може да се научи на курсу у Харварду.
Пекићеву фантазмагорију не могу да схвате брокери неолибералног капитализма у распаду.
Имао сам доста сусрета и разговора са представницима ОТПОРА у месецима када смо хтели да изградимо неки нови политички систем и срушимо деспотију.
Али, признајем, они су били за мене велико разочарење.
Мада млади, заступали су застареле и пропале политичке идеје.
Нису знали историју и нису разумели целовитост друштвених промена које требају Србији.
Били су политички медиокритети, који су плаћени да верно служе Капиталу.
Мени су изгледали као напаљени, лоботомирани, програмирани и обучени чекисти, који су фанатизовано бранили неолиберални бољшевизам.
Тако је енергија Петог октобра уништена.
Намерно.
Мислим да је СМ на истом задатку.
Његовим речником, заражен је вирусом тоталитаризма.
Дрилован је да замајава јавност.
Стипендиста је тајкунског Клуба привредника.
Стипендиста је жуте криминалне Владе за приватизацију Србије.
Одгајан је да заведе наивне тркаче.
На крају свога пропагандног текста, цитира Ђинђића.
Који је уништио Морал и Демократију у Србији.
Који није искористио сјајну историјску прилику, јер није знао историјски да мисли.
Који није разумео какве друштвене промене требају Србији.
И који је слепо веровао у полупразне и полупуне чаше.
Тврдећи, да жабу треба одмах да прогутамо.
Када је схватио да је преварен, да се нагутао жаба, када је почео да мисли својом главом, извели су га на стрељање.
Фамилија кажњава непослушне слуге.
Зашто сам ово све написао?
Који је смисао?
Опомињем нашу јавност.
Указујем вам на нове преваре.
Налазимо се у пресудном тренутку наше националне трагедије.
Која захтева озбиљне и искусне људе, који могу да понесу историјску одговорност за спас окупиране државе и поробљеног народа.
Шминкањем и фолирањем само продубљавамо нашу несрећу.
Губимо драгоцено време на будалаштинама, којима се заводе поводљиви грађани.
То, господо другови, није добро за Србију.
Ако хоћете да променимо Србију, онда морамо да створимо нови политички и економски систем.
Застарели систем морамо да срушимо.
Завршићу овај текст као СМ.
Да ли ћемо у томе успети?
Зависи од свакога ко прочита овај текст.
Решења имамо и нудимо их грађанима.
Све објављујемо годинама на друштвеним мрежама.
Имамо решења и имамо стручне и поштене људе.
Човек кога чекамо си – ТИ!
Београд, 7532.г. шумопад