Знате да волим јавне полемике.
И сматрам да су оне добре за брушење истине.
Која се никада не може да сакрије.
Зато одоварам јавно, да сви могу да читају, на оптужбе грађанина Драгана Павловића.
Могао сам и да не одговорим, јер сам ово поновио стотине пута у мојим јавним наступима.
Али, можда данас није на одмет да поновим, јер смо у самој завршници рушења психопате Узурпатора и његовог криминалног режима.
Биће напада злонамерних све више, јер они морају да раде по задатку како би све противнике Велеиздајника лажно оптуживали, али наше најјаче оружје је,ипак, јавност.
Дакле, господине Драгане Павловићи и сви друуги, који се служите лажним оптужбама, одговарам вам редом :
„ U Socijalisticko-komunistickom sistemu bili ste pozeljan bankar kojeg je sistem porigrlio“
Није тачно. У социјалистичко-комунистичком систему нисам био пожељан банкар. Због сукоба са Милошевићем још 1986.г и каснијег одбијања да потпишем налог за пуштање 10 милиона долара Железари Смедерево, напустио сам у једном дану 05.12.1989.г. у 9,25 часова ЈУГОБАНКУ Основну банку, где сам, у периоду 1984 -1989.г, без дана одмора, развио финансијско тржиште и трговину новцем. Имао сам најбоље радне референце да постанем један од водећих директора у банци. Отишао сам са сигурног места у државној банци у приватнике, јер сам хтео да имам слободу у доношењу пословних одлука.
„ U visestranacju devedeseth, bili ste osnivac i Direktor Karic Banke 1990-92,kada je pocelo ono dnevno davanje kamata,“
Нисам био никада оснивач КАРИЋ БАНКЕ. Био сам председник Банке у периоду 07.05. 1990 -11.06.1992.г. Отишао сам из Банке, заједно са мојим комплетним менаџментом, јер сам се разишао са власницима Банке на питању стратегије даљег пословања.
Нисам имао такву моћ да утичем на дневно кретање камата, које су се прилагођавале дневној високој инфлацији. Тржиште одређује висину каматних стопа и ниједан појединац не може да утиче на те тржишне осцилације.
„ a onda ste Vi bili Tvorac Programa Vlade Milana Panica(uz naknadu naravno)“
На позив председника Добрице Ћосића, субота увече, написао сам августа 1992.г., за једну ноћ, Економски програм председнику Владе г. Милану Панићу, јер он није имао никакав економски програм, што је мене запрепастило. Тај мој програм је Панић прочитао два дана касније, у понедељак, на његовој инагурацији.
Наравно, никакву накнаду нисам ни тражио за израду програма, јер сам то сматрао мојом родољубивом и стручном обавезом.
„..U Dosmanlijskom sistemu napisali ste Program privrednog oporavka Srbje za Vladu Z.Djindjica(uz naknadu naravno),a kakav je bio oporavak znamo:Sve prodato i 500.000 ljudi ostalo bez posla.“
Након мог изласка са ратишта, после 82 дана проведених на фронту, окупио сам групу независних стручњака, био сам координатор тог тима, да би направили и издали у октобру 1999.г. ПРОГРАМ ЗА СПАС СРБИЈЕ.
Одговорно тврдим да је то најбољи политички и економски програм у XX веку.
Предао сам неколико примерака Програма за спас Србије будућем премијеру Зорану Ђинђићу, али је он наш програм одбацио.
Значи, Програм за спас Србије никада у Србији није примењен.
ДОС је применио неолиберални модел шок терапије и операције без анастезије шифроване групације Г17 плус, коју су форсирали Светска банка и ММФ.
На велики притисак моје породице, мога кума и неких пријатеља, невољно сам, признајем, прихватио позив мандатара Ђинђића да будем његов спољни лични саветник за привредни развој, али сам захтевао да не седим у просторијама Владе.
Одбио сам Ђинђићеву понуду да уђем у Владу или да преузмем неко велико јавно предузеће да водим, јер нисам прихватио упад напаљених политичара ДОС-а и преузимање државних институције, те увођење револуционарних кризних штабова.
Обишао сам од краја октобра 2000.г. до краја фебруара 2001.г. читаву привреду Србије и ставио премијеру на сто пројекте покретања домаће производње у вредности од 4,6 милијарди евра.
Зоран Ђинђић је одбио све моје предлоге за покретање домаће производње, тврдећи да је боље да увозимо, него да производимо и да ће добити 6 милијарди долара од Американаца и да ће доћи две мултинационалне компаније да развију нашу привреду.
Пристао сам да, као консултант највеће италијанске државне финансијске институције ФИНЕСТ, уступим, на молбу Ђинђића, мој добијени посао финансирање малих и средњих предузећа у Србији од стране ФИНЕСТ-а у износу 430 милиона евра.
Због неслагања са економским програмом Ђинђића и бандитским законом о приватизацији, напустио сам место његовог саветника последње недеље фебруара 2001.г.
Упркос огромном интересовању привреде, локалне самоуправе и медија за мој огроман рад на покретању домаће производње и запошљавању, упркос огромној енергији коју сам подигао на терену обиласка привреде и локалне самоуправе, након мог демонстративног напуштања Ђинђића, сви медији су постали затворени за мене.
Та забрана траје до данас.
Напомињем, Програм за спас Србије је финансирала моја компанија и Светски сабор Срба из Белгије.
Нисам примао никакву плату или добијао надокнаду за огроман посао обиласка привреде и снимања инвестиционих пројеката.
Трошкове кампање обиласка привреде и локалних самоуправа по Србији платила је моја компанија, те два моја србска пријатеља из Лондона и Франкфурта.
Мој стручан рад и рад моје стручне екипе државу није коштало ништа.
Сматрао сам да је то, наравно, моја стручна, морална и родољубива обавеза.
„ PS: Dok kroz ovaj clanak kritikujete druge, meni se cini da kritikujete sebe..mozda je pocela da vas grze savjest.“
Зашто би ме гризла савест?
Напротив, поносан сам на мој јавни рад.
Све што је било у мојој моћи сам урадио за Србију.
Због мојих јавних ставова, због супростављања тоталитарном режиму, због заштите интереса изманипулисаног народа, уништена је моја банка и моје компаније.
Постао сам жртва Милошевићевог режима.
То страдање нисам желео да наплатим након његовог пада.
Сматрао сам да је то- неморално!
Због мојих јавних ставова, верујем да су вам позната, забрањен сам.
Ниједан велики медији не сме да направе интервју са мном.
Моја породица и моја компанија су жртве моје доследности и непоткупљивости.
Најдуже сам у србској јавности.
Познајем лично све актере југословенске и србске политичке кризе и знам какав је то политички олош.
Познајем све источноевроске, југословенске и србске тајкуне и знам какви су то преваранти и лопови.
Написао сам ову одбрану због нових људи, који подржавају моје јавне ставове.
Написао сам због младих људи, који ме све више прате и од мене уче.
Истину нико не може да сакрије.
Зато је износим слободно и јавно.
На крају, ево, износим и један предлог.
Нека се испита имовина од 1990 – август 2024,г. свих политичара, тајкуна и криминалаца.
Нека се испита имовина и моја, јер не припадам горњој групацији.
Након испитивања имовине, нека се законом конфискује имовина која је стечена на политичким привилегијама, корупцијом и преотимањем од државе и грађана.
Зар то није поштено?
Мени је савест чиста.
Београд, 7533.г гумник
УСТАНИМО!
Заједно до ПОБЕДЕ!
СРБИЈА СЕ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ!
ПОЗИВ СВИМ ГРАЂАНИМА СРБИЈЕ
