А могло би и од Вировитице до поштанске штедионице. Укратко, где год су радикали, социјалисти и јуловци бранили Србе, Срба и Србије више нема. Изгубљено је све, а црвено-црна багра енормно се обогатила. Хипермилијардери.
Оскаровци су решили проблем динара на АП КиМ – поставили су поштанске контејнере и банкомате на граничним прелазима. Оскаровци су решили и проблем насиља у школама – поставили су полицајце. Оскаровци су решили и Репубљик Косово – поставили су дисклејмере на границе. Оскаровци су решили одлив становника Србије – отворили су Балкан. Оскаровци су решили продају деце – унапредили су пијаце за социјални рад. Оскаровци су оснажили економског тигра – највишом регионалном годишњом стопом инфлације. Оскаровци су предузели све – да униште државу и народ.
Све су „решили“, само се ми нисмо решили њих.
Срећом, имамо опозицију. Удружила се и поставља нове изборне услове – хоће минимум, неки чак траже и побољшање. Преведено на српски – немојте баш толико да нас крадете, будите мало нежнији. Углавили су се у скупштинску мензу и тако обезбедили сармице и ћевапчиће. Нема везе што су сви избори били покрадени на енти, што су против Устава и закона, што су нелегални и нелегитимни, лоповски, мафијашки, што поново хорде гнуа мигрирају одасвуд и спремају репризу. Ко те пита, дај само да се очешемо о Београд. Преостали Жути Кмери у реду чекају да и они постану оскаровци. Мафија мафију лиже, а врана врани очи не вади.
Историограф и књижевник Радован Калабић наводи следеће: „Први напредњаци који су основани у Србији у време кнеза Милана Обреновића, одрекли су се српских интереса, српског народа преко Дрине, Саве и Дунава, Косова и Метохије, старе српске историје, старог српског календара, а потписивањем Тајне конвенције свој суверенитет су предали у руке Аустроугарске без чије сагласности Србија није смела да потпише ниједан уговор са било којом земљом. Народни гнев за све муке проживљене под напредњачком владом био је огроман. У алексиначком округу смислили су специјалну муку за оне који су годинама ‘јахали народ’ – сад ће народ да јаше њих! Узјахивали су напредњаке, и бичујући их као коње, терали око села. Наступио је погром напредњака. Гађали су их каменицама, тукли ‘обојеним’ моткама, да не кажемо каквим, а подсетимо се да су неки од њих били чак и окретани на ражњу. Убијено је 140 напредњака, педесетак случајева рушења кућа напредњацима, и седамдесет паљевина имања. Цифра убијених уопште није произвољна. Напредњачки лист „Видело“ објавио је проверен, поименичан списак жртава, који ни нове власти нису могле да оспоре. Највише линчовања напредњака било је по селима где су многи кметови завршили у јарку, испребијани насмрт кочевима, а причало се и о једном случају да је тело неког напредњака било набијено на ражањ. Преко 700 напредњака је ухапшено, преко 500 на дугу робију је ухапшено, суђено на преком суду, а око 100 осуђено на смрт, док је остатак побегао у Бугарску и Аустрију“.
Срећа па се историја не понавља.
