Вест је одјекнула. Србија је држављанину Казахстана који ужива статус избеглице У Србији, уручила новоустановљену путну исправу, „пасош“ за избеглице. Од момента предавања захтева за добијањем путне исправе, до њеног уручења подносиоцу, прошло је седам дана. Честитамо МУП-у на ажурности и могућности да избеглице у Србији путну исправу добију до осам пута брже од држављана Србије.
За држављане Републике Србије на снази је „Закон о путним исправама“. Чланом седам овог закона наведено је шта се сматра путном исправом: „Путне исправе у смислу овог закона су пасош, дипломатски пасош, службени пасош, путни лист, као и путне исправе које се издају на основу међународних уговора“. Дакле, избегличка путна исправа као таква није експлицитно наведена, а у неком ширем тумачењу могла би да се подведе под категорију међународних уговора, јер постоји и Закон о азилу и привременој заштити, који се ослања се на Конвенцију о статусу избеглица и Протокол о статусу избеглица и који чланом 87/6 предвиђа издавање путне исправе за избеглице, са посебном напоменом да се одредбе горе поменутог закона не примењују на избеглице који су тај статус стекле на основу Закона о избеглицама.
Да ли сте нешто разумели? Ја нисам, осим да је по свему судећи на снази правни хаос у коме се закони сударају опречним решењима.
Али ту није крај.
Технички министар Гашић је 17.11.2023. потписао „Правилник о изгледу и садржини обрасца путне исправе за избеглице“, при чему се позвао на Закон о Влади, члан 17/4, игноришући став 1 истог члана, који експлицитно наводи да „Влада којој је престао мандат може вршити само текуће послове и не може предлагати Народној скупштини законе и друге опште акте нити доносити прописе…“. Оправдање за противзаконито Гашићево поступање је потражено у Закону о Влади члан 24/2, под изговором да јесте да не може да доноси прописе, али ипак може, ако то налажу „потребе државе везане за законски рок, интереси одбране или природна, привредна или техничка несрећа“.
Нека читаоци сами донесу суд.
Влада Републике Србије је 16. 9. 2009. године, донела „Уредбу о поступку утврђивања испуњености прописаних услова за издавање пасоша за лица са подручја АП КиМ (“Службени гласник РС” број 76/09)“, која је ступила на снагу 17. 9. 2009. године. Тиме је „озваничена“ противуставна и противзаконита путна исправа популарно названа „координациони пасош“. Имаоци ове путне исправе, Срби и остали неалбанци са АП КиМ, нису могли да користе безвизни путни режим и права која уживају носиоци „класичног“ српског пасоша, већ су морали да на „Косову*“ од присутних „амбасада“ шенгенске групације, траже издавање путних виза!
А најгоре од свега је то што је Влада „Жутих Кмера“, не само извршила дискриминацију држављана Србије по месту пребивалишта, већ се први пут јавно одрекла територије АП КиМ, тако што је у горе наведеној Уредби, навела следеће: „У складу са поменутом Уредбом држављани Републике Србије који имају пребивалиште на подручју АП КиМ, као и држављани Републике Србије којима су уверења о држављанству издата од органа Републике Србије надлежних за подручје АП КиМ, а немају пријављено пребивалиште у Републици Србији, захтев за издавање пасоша подносе искључиво у Београду, у Министарству унутрашњих послова – у Координационој управи, Љермонтова улица број 12а.“
Да појасним болдовано – „У складу са поменутом Уредбом држављани Републике Србије који имају пребивалиште на подручју АП КиМ …. а немају пријављено пребивалиште у Републици Србији … ! Другим речима, „Жути Кмери“ су Уредбом јасно навели да АП КиМ није део Републике Србије! За то, нажалост, нико од њих није одговарао, али се надамо да хоће, јер издаја не застарева.
Да закључим.
Избеглице уживају већа права од свих грађана Србије. То је последица сумануте законске регулативе коју су доносили сви – од „Жутих Кмера“, до црвено-црне коалиције смрти. То даље имплицира да су народни посланици по директиви усвајали законе без да су о њима ишта знали. Па шта ће нам онда скупштина? Сва је прилика да ће пракса бити настављена, а деградација Србије и свих њених грађана, укључујући оних на АП КиМ досегнути незамисливе размере.
Постоји основана сумња да се убрзаним доношењем противречних закона о правима и заштити избеглица, миграната, азиланата, итд. креирају услови за убрзану промену националне структуре Србије. То наговештава даљу убрзану депопулацију Србије и још масовнији одлив домицилног становништва, које не пристаје да у својој држави буде грађанин другог реда.
Овај процес није карактеристичан само за Србију. Вештачки изазвана мигрантско-избегличка криза разара ЕУ. О томе на националним фреквенцијама нема готово ништа, али захваљујући друштвеним мрежама није тајна.
Србија је већ окусила горчину унутрашњих избегличких обрачуна који су угрозили општу безбедност становништва. Полиција нам „чува“ школе и тржне центре. „Отворени Балкан“ је отворена претња преливајућим тероризмом. Представници „дубоке државе“ са којима оскаровци креирају распад Србије, убацили су у шесту брзину.
Морамо пружити масовни координирани отпор.
