После још једне неуставне Одлуке Уставног суда Републике Србије, којом је аболирана окупација и издаја Србије и свих њених грађана, народ је малкице почео да се буди. Део Ваљеваца изашао је на улице да суду, држави и Рио Тинту каже – НЕ. Уђоше и у цркву да кажу попу Драгану – звони бре, народ дозови, смртна је опасност. Кад оно – ћорак! Није нека новост, јер док се врховни српски поп са Загребом воли јавно, дотле поп Драган са Ваљевом се, изгледа, воли јадно.
Закон о црквама и верским заједницама је један веома интересантан документ. Њиме је гарантовано да су цркве и верске заједнице независне од државе, да су свештеници слободни и независни у обављању богослужбене делатности, да не могу бити позвани на одговорност пред државним органима за своје поступање при обављању богослужбене делатности, да свештеник има право да учествује у свим видовима јавног живота, да држава не може ограничавати грађанска или политичка права свештеника, да је држава обавезна да штити службену униформу и обележја чина свештеника, итд.
Издвајам члан 11, став 2, Закона који прецизира да „СПЦ има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа“.
Кључна реч је „државотворну“. И ту долазимо до Пећке Патријаршије и чињенице да врховни поп Србије преферира Загреб над троном Светог Саве, па сходно не иде да столује тамо где му је део мученичког народа и трон егзарха, већ попује уз издајника. Захваљујући појединачним испадима осталих свештених пуковника и генерала, оним око Јасеновца и „игрицама“ са малолетницима, лопатањем наркомана, возним парком и београдским неимарством, Томосом и члановима 6. и 7. Охридског споразума, односно „формализације статуса СПЦ на Косову“, папољубљем и армијским поклоњењем дела свештенства римској сотони, криптоунијаћењем, уз упорно одбијање да се састане са представницима преосталих косовских мученика, верујући народ је дошао до недвосмисленог закључка да је врх СПЦ одустао од своје државотворне улоге, одрекао се православља и стао уз сотоне новог светског поретка. Прецизније, верујући народ је све више почео да на сва свештена лица СПЦ гледа као на саучеснике у свеопштој издаји и пљачки Србије.
А они никако да у вери стану уз народ, а против садукеја и фарисеја!
Луциферови жути изданци успели су да са АП КиМ и из СПЦ макну владику Артемија, а потом су црвено-црне бригаде пљачке и смрти успели да током короне уклоне и преостале кочничаре унијаћења и издаје.
У таквој атмосфери урушавања правосуђа, војске и полиције, те свеопште пљачке, издаје и криминализације државних структура, изгледа да су свештени војници стали на становиште да треба пратити тренд. Борба за кинту отерала је Бога од цркве, цркву од народа, а народ од историје и идентитета.
Некада су црквеним звонима терали зле земане са неба и са земље и позивали на саборност и мобу, а народ је у цркви налазио веру, снагу, јединство и уточиште. Некада су врховни попови Србије били уз народ, спашавали државу кад је тонула, а данас се изметнули. И уместо да звоне на сва звона, да се ори Србијом, завукоше се у аудије и мантије.
Ономад је Конузин запитао – „има ли Срба у овој просторији?“, а Моба додаје – има ли попова у цркви?
