док слушате ову емисију десеторо деце је напустило Србију
Дисклејмер*
Овај текст није покривалица режиму за издају и продају АП КиМ, за коју ће морати да положе рачун народу. Издаја и издајници АП КиМ и даље су национални проблем број 1.
Стиче се утисак да је циљ нанети штету и створити хаос у друштву, а не да се државни апарат унапреди на ползу грађана и државе. При томе, јако малициозне намере увијају се у омот „напретка“, „оптимизације“, „сече прописа“, „усклађивања са европском праксом“ и тако даље. После се егзекутори наивно чуде зашто грађани не желе више да чују ни реч о Европској унији, а на помен унапређења, одмах подижу песнице у гард. Ту бих додао и оне зачуђене кад виде да грађани навелико беже у окриље традиције и траже решења за савремене проблеме у прошлости.
Недавно је републичка скупштина усвојила Предлог закона о изменама и допунама Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова (овде, овде), за који је известилац био „министар“ Горан Весић. Министар стављам под наводнике, јер је опасно за министра стављати лаика у било којој области. Рецимо, ако је неко инвеститор великог броја објеката у Београду, не значи да је истовремено и стручан за ту област, већ само да има доста новца. Пробајте да за министра здравља поставите рецимо грађевинског инжењера или полицајца. Овакав однос према грађевинарству илуструје поштовање према држави и грађанима.
Овај пут нећемо о законској регулативи која се сваки час мења. Они, који познају како друге државе доносе законе, знају да сваки закон у грађевинарству или његова измена прво морају да прођу тест, па тек онда да наставе пут ка скупштини, односно пракси. Број измена Закона о планирању и изградњи говори да се решења у области грађевинарства нити тестирају нити довољно промишљају. Закони, који дефинишу област грађења, не би смели тако често да се мењају, јер грађење није област која се усавршава великом брзином. Закон о планирању и изградњи до данас „преживео“ је петнаест измена и допуна (овде) од којих половина обимом и суштином мењају суштину основног закона. То јест, у нормалним околностима, то би била три до четири нова закона. Све личи да се закони мењају према потребама неке од домаћих или страних интересних група и да гледамо неку врсту „рент а скупштина“, где се практично сви пропусти или пљачке у пракси могу „испеглати“ изменама прописа. „Нешто је труло у држави Данској“.
Да пређемо одмах на суштинске проблеме које је у праксу унео Предлог закона о изменама и допунама Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова (овде):
Променом чланова Закона 26. став 1 и 61. став 9, (овде) укида се могућност да грађанин лично у папирној форми преда своје документе на шалтеру катастра. То ће од сада моћи да се обавља (искључиво) у електронском облику и то (искључиво) од стране овлашћених лица.
У супротности са Законом о управном поступку. Најпре да поменемо да је овакво решење у супротности са одредбама Закона о управном поступку члана 7 (заштита права и интереса странака), члан 9 (орган је дужан да омогући странкама да целовито остваре свој правни интерес), члана 11 (право странке на изјашњавање). Све су ово одредбе системског закона које се крше изменама члана 25 (који искључује учешће странке у управном поступку).
У супротности са Законом о државној управи. Предлог измене је у супротности са чланом 9 Закона о државној управи (“Сл. Гласник РС”, бр. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 i 30/2018 – др. закон) који каже: „Члан 9: Органи државне управе дужни су да странкама омогуће брзо и делотворно остваривање њихових права и правних интереса.“
Дискриминација грађана. Врши се дискриминација грађана ограничавањем да се захтеви подносе искључиво у електронској форми. Ограничавање комуникације између грађана и катастра на ИСКЉУЧИВО електронски облик је неприхватљиво. Зашто грађанина спречвати да дође лично на шалтер и преда документацију на папиру? Зашто је потребно учинити грађанина безличним!? Зашто се шалтер – место директне комуникације грађанина са катастром укида, а уместо тога успоставља нови чвор који грађанин шта више мора да плати? Познајући начин размишљања и намере режима, све указује да је циљ да се грађанин обезличи, да се укине персонални додир између службе и грађана. На тај начин се планира да се незадовољство грађана, евентуално или планирано, амортизује преко тог новог члана који за паре глуми шалтер. Наше искуство говори – невоље на видику!