Сувише лако преносимо одговорност за друштво и државу на другог
Већина грађана верује у реалност која им се пласира преко медија, али је она сасвим другачија. Гледају, а не виде, слушају, а не чују. То би, укратко, била суштина савремене манипулације. Злокобна незаинтересованост грађана Србије, не само за државу, већ за свој живот, показује знаке вирусног обољења. Такво стање није дошло случајно, већ личи на лабораторијски произведену болест. Скоро свакодневно откривамо лабораторије за развој патогена који погађају специфичну групу човечанства. Oчекивано је да су већ развијена оружја која користе социјални простор да произведу поремећаје у понашању појединца или друштва.
Кључну улогу у овом процесу има владар који се за словенске и источне народе обликује као „нулти оболели“. Он је тај преко кога се шире обрасци понашања, а потом и обрасци размишљања. Техника је једноставна и већ је једном „прошла“ код нас, сетимо се Тита. Окупатор промишљено експлоатише веома распрострањену особину: по могућству пренети одговорност за личну егзистенцију и државу са себе на неког другог. И онда владар каже: „Када нећеш одговорност у вези са собом и својом државом, ја ћу је преузети уместо тебе!“ Ситним словима је дописано „цена ове услуге веома висока, а то је оно што ти нећеш знати!“. Он у том процесу види профит, па му је лако да преузме одговорност, а цену своје грешке не плаћа он, већ грађанин који – није смео да преузме одговорност.
Зато се преко култа личности усмерава пажња друштва ка једној тачки, ка владару. Истовремено се гради мрежа којом се обрасци понашања и размишљања дистрибуирају у друштво: државни апарат, медији и јавни говор.
Ради лакшег ширења негативних образаца размишљања, у државном апарату се постављају лица која имају низак степен аутоцензуре и која су спремна да без размишљања дистрибуирају токсичне пакете. Зато се траже особе без образовања (немају шта да изгубе) пореклом из полусвета (немају моралних или верских ограничења). Контролишу се радним местом, приходима, слабостима, зависношћу, болешћу. На крају овог пројекта биће контролисана заштитом од разбеснелог друштва које је постало свесно злочина који су починили.
У медијима се укида веза између истине и вести, а грађани се исцрпљују информативном мећавом (гомилом беспотребних информација). Мећава служи да се у грађанима засите рецептори за цензуру, да се грађани доведу у неравнотежу, јер их је тако најлакше држати под сталним стресом.
Стрес је „користан“, јер код грађана онемогућава креативност, иницијативу, продуктивно закључивање, повезивање чињеница, пасивизира људе, спречава отпор, фрагментира друштво. Стрес исцрпљује организам и олакшава дренирање нових будућих штетних садржаја у душу и ум човека. Стрес је вишеструко корисно оружје, чији резултати досежу ниво геноцида, а потпуно је – легалан!
Грађани се преко таблоида, ријалитија и јавних личности затрпавају брдом глупости које се у коначном пресликавају у њихов приватни живот. Ове понуђене (или наметнуте) обрасце понашања млади подржавају. Временом, у циљној групи окупатора, три извора утицаја постају доминантни и истискују родитеље у многим аспектима подизања деце. Тако су деца, у моралном, тј. најважнијем аспекту васпитања, отета од родитеља, а одговорност за све прекршаје отете деце и даље је на родитељима.
За „нултог пацијента“ идеална је особа која садржи нарцистичне особине, јер тада не постоји сукоб између онога у шта верује и шта чини. Да погледамо неколико најважнијих образаца који се друштву намећу преко „нултог пацијента“:
Владар је увек незадовољан. Он није незадовољан учинком својих сарадника, заједнице и грађана. Незадовољан је накнадом коју узима за своје ангажовање. Лимит новца који људско биће може да потроши у животу за њега не значе ништа. Степен разарања друштва како би дошао до богатства владар не види јер увек тражи још, још и још. Њему је свега мало.
Владар има изузетно ниско самопоуздање. Храброст и дрчност, која се показује народу, само је маска. Владар добро зна да са њим нешто није у реду и то прикрива сталним ношењем маске. Владар подиже себи самопоуздање понижавањем других, било да су то блиски сарадници или непознати грађани, то је једини начин како би се осећао „нормално“. Због тога је владар високо осетљив. Критику и свако указивање да греши, владар немилосрдно кажњава и санкционише.
Ненормално се намеће као нормално. Владар своје виђење нормалног намеће заједници као стандард, присиљавајући све око себе да прихвате његову ненормалност као – нормалну. У овом подухвату му помажу измене шта медицина сматра болешћу а шта више не.
Владар пати од недостатка емпатије.Владар не може да оствари људске односе са грађанима, не може да осећа тугу или губитак, не осећа љубав. Изговарање речи саосећања у најтежим тренуцима за државу немају за циљ преношење људског, већ просто увлачење у наредни степен зависности према њему. Однос владара и грађана, без људских особина које су нормалне за традицију, је нека врста трауматске везе. Зато заснива односе са свима око себе на трговачкој релацији „ја теби – ти мени“.
Владар се плаши понижења, и мора да буде увек у праву. Стога, не треба очекивати да владар преиспитује свој однос према грађанима; он нема способност саморефлексије. Сопствену грешку, ако му је саопштена, он не посматра као срећну околност која му омогућава самокорекцију и напредовање, већ као агресију на илузију коју он мукотрпно ствара о себи у публици (грађани су публика а не људи). У финалној фази, владар захтева да се односе према њему као да је Бог. „Ко је овде главни?“ је питање које у друштву непрестано мора да буде потврђивано.
Владар има страх да ће бити остављен. Зато непрестано обнавља трауматску везу са грађанима кризама, сензацијама, покривалицама, скретачима пажње, режираним догађајима и катастрофама, и најчешће – изборима!
Грађани нису људи већ ресурс. Све шта може да искористи из своје средине он користи без обзира на узраст особе. Владару уопште није стало до грађана. Њега не занима шта народ прича, мисли и жели, јер народ је обичан ресурс. Сви сарадници око њега морају да прихвате да су само алат којима он приступа свом ресурсу.
Наведене особине „нултог пацијента“ у савременој психологији се препознају као особине нарцисоидне личности, које би по правилу требало лечити. Како „нулти пацијент“ живи ове обрасце понашања без икаквог лечења, опомена или санкција, тако је и велики број појединаца у српском друштву почео да преузима исте особине, што резултира све већим порастом оболелих од болести нарцизма. Шта више, „вредносни“ систем нарцистичног појединца се постепено уграђује у законе и начела друштва тако да и друштво полако постаје нарцистично.
До сада се овакво понашање на Балкану третирало као болест. Времена се мењају, а и службе помажу у томе. Савремена држава, која има владара са поменутим „врлинама“, је изузетно рањива. Вешти манипулатори се приближавају оваквом владару, користе његове особине и завршавају посао за себе и интересне групе које заступају, на штету грађана и државе.
Однос између владара и грађана само личи на однос, то је илузија: Најгоре, то је однос који не даје шансу већини већ појединцу. За грађане владар постоји и они троше време и новац на њега. Насупрот томе, за владара грађани не постоје. Свако обраћање грађана владару је унапред осуђено на неуспех, јер је то комуникација са маском коју владар носи; таква му је природа. Парафразираћу стару изреку да „причати глувом, и намигивати ћоравом је узалудан посао“. Поновићу, владар није такав какав народ мисли да јесте. Право лице владара се види када у друштву дође критична ситуација.