Елите нису издале друштва Балкана, јер нису ни постојале
„Могу да упалим трактор, развалим врата владе и натерам у бекство оне који тамо седе. Али, шта да радим после тога, не са фотељом, већ са одговорношћу, када не умем да радим тај посао?“
Ово је искрена и условно наивна изјава једног од пољопривредника незадовољних стањем у Србији. Наравно, поштени човек не зна да онај који седи у тој фотељи и доноси неразумне и штетне одлуке по друштво и државу, још мање је квалификован и неупоредиво мање моралан него пољопривредник. Тај чиновник је само један у низу дугом неколико десетина особа истих стручних и моралних – неспособности.
Елита и вредносни систем друштва. Истовремено, медији су препуни „пропагандних производа“ у којима се „елита“ придружује свакоме: фолк певачицама, ратним профитерима, лажовима и преварантима, зверима свих шифри, једном речју, свима онима који би у нормалним околностима били на далекој периферији друштва, у болници или затвору. Наравно да је овакав процес више обавештајна операција него природна појава, али о томе други пут. Јавност зна да су личности, којима се попуњава друштвена ниша под називом „елита“, управо оно шта јесу – нико и ништа, јер јавност користи традиционални вредносни систем који још није уништен. Лоше је лоше без обзира у какву амбалажу га паковали. Занимљиво је да они који раде на пројекту „елита“ знају шта јавност мисли о томе, али и даље настављају да раде по старом. Зашто?
„Елита болесних вредности“ одвраћа, а не привлачи. Најпре, некој од интересних групација је циљ да се у јавности ствара слика да је „елита“ нешто лоше и болесно. Тако се грађани одвраћају од идеје да следе некога, јер узор који се нуди, квази „елита“, према вредносном систему посматрача-грађанина је болест, а не узор. по традицији увек је узор био онај који је бољи у добром, а не онај који је гори у лошем!
Парализа реакције због изостанка обрасца. Даље, када нема елите која нуди и води, појединац остаје сам пред проблемом који не разуме. Због тога не сме да крене у сукоб са проблемом. Значи седи, трпи и ћути!
Коме смета елита? На пример, лошим кадровима којима се дају права управљања државном администрацијом (и новцем и ресурсима најпре). Ако би елита била права, чак и да се не меша у живот (мада је то њена дужност), само кратак поглед који би истовремено обухватио власт и елиту би довео грађане у стање побуне.
Коме смета елита? На пример, лошим кадровима којима се дају права управљања државном администрацијом (и новцем и ресурсима најпре). Ако би елита била права, чак и да се не меша у живот (мада је то њена дужност), само кратак поглед који би истовремено обухватио власт и елиту би довео грађане у стање побуне. А то није пожељно! Значи, елита смета онима који врше власт или одлучују о томе ко ће да врши власт!
У друштву нема безброј места за елиту. По правилу, то је мали број места која су до сада заузимана на уобичајен начин: наследним путем или јасним и недвосмисленим заслугама за заједницу (не за себе). Како је из два корака (након Првог и Другог светског рата) интелектуална и сталешка елита у Србији (као тежишном друштву на Балкану) ликвидирана, доласком реформи 90-тих није било остатака елите која би наставила континуитет.
Вештачка елита. А шта је са елитом створеном током периода социјализма? Та елита је заправо „елита“ под знацима навода. Предуслови неопходни да се постане елита (натпросечно: већи рад, резултати, пожртвовање, јунаштво, несебичност, таленат) нису испуњени. Они су једноставно – именовани за елиту. Исто као и савремене фолк певачице са силиконским грудима, задњицом, уснама, рукама, јагодицама, вратом и косом. Именовани! Заузимали су места квалитетним људима, а мало квалитета давали. Узимали су све привилегије себи, а мало остављали другим. Чим је друштво од њих затражило одговоре на питања „Куда даље?“,“Како да реорганизујемо друштво?“ „Шта даље?“, „елита“ није имала одговор. Штавише, побегла је или физички из државе или у окриље својих фрустрација.
Заузимање места својом „елитом“. Тренутни метод је да места за елиту у неком друштву треба правовремено заузети са „својим“ војницима. Даље, власништво над тим местом редовно потврђивати кроз медије понављајући „елита“ уз свакога од војника распоређених да држи позицију. У таквој ситуацији, око заузетог места узалуд ће да обилази онај који га заслужује; за лаичку јавност елита је онај који већ седи и кога потврђују медији.
Наметнута елита је штетан процес. На пример, наметање краљевских породица из иностранства, које се нису примиле у друштву где су послате да никну.
„Квази елита“. Њу смо гледали у комунистичком друштву. Она је добро обављала свој посао у времену у коме није било проблема. Када је дошло тешко време, та „квази елита“ погрешним деловањем и заузимањем места способнима, повећала је број жртава и степен разарања.
„Псеудо елита“. Она је савремено „инстант“ решење. Настаје када се популарна лица из естраде, која имају популарност због свог музичког или глумачког деловања, именују елитом у друштву. Ова ситуација је веома слична решењу из периода комунизма, мада се овај пут историја стварно „понавља као фарса“. Естрадни приступ елити у друштву је резултат „духа времена“ који идентичан приступ има и у многим другим областима друштва. Обично су то оне области које не зависе од конкуренције и где је могуће држати форму без обавезе према резултату у пракси.
Елита има и обавезе, а не само права. Елита, поред својих права, има и листу одговорности према друштву које ју је створило, у коме живи и у коме делује. Изостанак листе одговорности показује озбиљну болест друштва или окупацију. Друштво издиже елиту на виши ниво како би она видела даље и разумела више.
Елита има и обавезе, а не само права. Елита, поред својих права, има и листу одговорности према друштву које ју је створило, у коме живи и у коме делује. Изостанак листе одговорности показује озбиљну болест друштва или окупацију. Друштво издиже елиту на виши ниво како би она видела даље и разумела више. Она на време треба да примети процесе који се приближавају заједници, да их разуме, процени опасност по вредности друштва, да објасни заједници шта се то приближава и како реаговати на тај процес. Да ли је тај процес опасност? Да ли може бити искориштен за унапређење заједнице?
Природно формирана елита мора имати поверење у јавности. Како би се тој елити веровало, она мора имати поверење заједнице. А оно се гради већ познатим пописом дела: пожртвовање, професионалност, честитост, мудрост, храброст, посвећеност заједници, равнотежи личног и заједничког интереса, истрајношћу, здравим животом, херојским чином, постојаношћу у тешким ситуацијама, итд. Летимичан поглед на овај попис особина говори да се елите из периода комунизма и садашњег пост-комунистичког периода заснивају на скоро супротним начелима од ових природних. То сигнализира да нису настале природним путем, већ да су вештачки производ. Какав посао, такав и резултат.
Болесне елите се намерно одржавају у животу. Постојеће стање по питању елита, које прави само штету и ништа добро, намерно се одржава. „Лажне елите“ које вештачки опстају, указују да се друштво не жели испустити из руку и препустити процесима оздрављења. Демократски процеси су у потпуности заблокирани тако да од њих не можемо очекивати улогу регулатора. Постојећи болесни систем не може бити склоњен безинтересном помоћи из иностранства, јер је кредибилитет Европе на Балкану близу нули. Промене грађанским протестима су правовремено спречене и онемогућене. У таквој „посуди“ под високим притиском и температуром се тероришу милиони грађана без икакве наде за побољшањем и довођењем заједнице у природно стање.
Како изаћи из невоље и куда даље?
Елита у друштву мора да постоји. Илузија је очекивати да ће окупирано друштво без елите, једног дана бити претопљено у нешто друго. Елита ће се формирати кад-тад и било где. Ако не може на терену матице, формираће се у иностранству. То је природни процес коме нас учи историја. Шта је потребно учинити да би се помогла обнова друштава? Неколико поступака, који пре припадају гесту добре воље него оперативном захвату.
Прекинути негативне утицаје који спречавају формирање елите. Спречавање формирања елите у окупираном друштву је пракса свих колонијалних управа. Изостанак елита даје колонизатору додатно време и успорава формирање артикулисаног покрета отпора.
Прекинути негативне утицаје који спречавају формирање елите. Спречавање формирања елите у окупираном друштву је пракса свих колонијалних управа. Изостанак елита даје колонизатору додатно време и успорава формирање артикулисаног покрета отпора. Таква ситуација касније прави много више жртава на обе стране. Ако желимо да успоставимо Европу равноправних, ово би био први корак као једини гарант квалитетног темеља за квалитетну грађевину.
Подржавати процесе који је природно стварају елиту, односно, подржавати систем вредности народа. Сваки народ има свој систем вредности који у већем делу је идентичан, па суседне системе вредности не треба без потребе сматрати супарничким. Неопходно је обновити системе вредности порушене пројектима из прошлости и установити микро климат способан да изроди елиту.
Вредности које формирају елиту морају бити предмет консензуса о ненападању. Мада је ово ризичан чин, јер ремети природни процес, у времену обнове структуре друштва неопходно је да они европски народи, који нису имали несрећу да им друштво буде тако радикално уништено, не мешају се и покажу безинтересну заштиту. Тако ће омогућити настанак микросредине која ће створити локалне елите.
Разлике морају да постоје. Разлике су неопходне. Без њих нема живота. Постојеће разлике морају да се сачувају ако хоћемо да сачувамо Европу, њену суштину и њену моторну снагу.
Недостатак елите – сигнал обољења друштва. Ако нема праве елите у друштву, нешто озбиљно није у реду са друштвом. Или је друштво окупирано, или је разорено. Недостатак елите у неком друштву даје сигнал да се појављују невоље на хоризонту. А историја нас учи да у Европи, када дођу невоље, нема спасених нити довољно удаљених да би се склонили – сви смо угрожени!
Недостатак елите – сигнал обољења друштва. Ако нема праве елите у друштву, нешто озбиљно није у реду са друштвом. Или је друштво окупирано, или је разорено. Недостатак елите у неком друштву даје сигнал да се појављују невоље на хоризонту.
Елите у народима мора да постоје
Европа као заједница може да опстане само уз пуно уважавање народа који се разликују. Сваки народ у Европи је дао свој допринос цивилизацији, њега нуди и добровољно узима од осталих чланова оно шта мисли да му може користити. Сви нуде своје без наметања. Разлике, које су искуствено у Европи разлог за спор, остају малобројне и не чине суштину заједничког именитеља који држи заједницу на окупу.
Употребљива елита је резултат природног процеса; она је производ успостављања традиционалног система вредности. Сваки покушај формирања елите вештачким путем прави огромну штету друштву у животима и имовини, а доноси добит малом делу популације. Ако су у друштву проходни канали комуникације, како по вертикали тако и по хоризонтали, формирање елите је једноставан процес. То тражи да не постоји запречавање канала кретања кроз друштво, тако да они вредни, добри, радни, пожртвовани могу да буду уочени и остварени. Ако друштво има систем вредности који слави позитивно, онда елита има услова да настане природним путем. Свака насилна акција која ремети неки од поменутих „закона“ у друштву отежава или спречава настанак елите и доноси проблеме који могу да трају деценијама. А Европи, Балкану и Србији је довољно проблема, зар не?
Наметање вредности јачег или богатијег доноси профит политичкој организацији или компанији, али већина губи. Због профита неколико стотина породица није допустиво угрозити опстанак неколико стотина милиона душа у Европи. Нажалост, још спавамо, па тај сценарио управо гледамо!
