Гасоводи

Пре тога председник Тадић је уверавао руску страну да се Србија држи договора. Раније, српска влада је наручила нову процену вредности (НИС), на шта је руска страна одговорила да је судбина “Јужног тока”, доведена у питање. Док је у Београду због политичке кризе одлагана ратификација, Руси су тврдили и да је Ени, партнер Гаспрома на пројекту “Јужни ток”, званично предложио руској страни да не чека, већ да ако Србија не ратификује споразум, положи цев преко Румуније.

Зарад енергетске сигурности у перспективи и великог посла на видику, Београд је очито морао да прогута не само ниску цену за НИС, и та вербална понижења, већ очито и амерички притисак о коме пише руска штампа због прикључења том пројекту “Јужни ток”.

Тако су изгледа некако прекраћене дилеме око енергетског споразума са Русијом потписаног у Москви, а ратификованог у Србији, гласовима 214 посланика у Скупштини Србије. Ово је важно да би се јавност подсетила да је постојао национални консензус по овом питању.

Некако у исто време у Сочију руски председник Путин разговарао је с бугарским премијером Сергејем Станишевим (на кога је Влада САД вршила велики притисак). Реч је била о крупним заједничким енергетским пројектима о изградњи четири милијарде евра вредне нуклеарке Белене, милијарду и по евра вредног нафтовода Бургас – Александрополис и о гасоводу “Јужни ток” за чију су изградњу биле заинтересоване Мађарска и Србија.

Многи од наших политичких актера воле да и не прочитавши вести на интернету, нагађају да се ово или оно десило баш због нас, или да смо одједном постали кључни играч у Региону а И шире. Очито нисмо, изгледа да је важнији играч источно од нас. Или западно. Или северно…

Пројекат “Јужни ток” је први пут у јавности поменут 2007, када су шеф италијанске енергетске компаније Ени, Паоло Скарони, и председник руског Гаспрома, Алексеј Милер, у Риму саопштили да су договорили изградњу тог гасовода. Гаспром и Ени су затим, , у Москви потписали и уговор о формирању заједничке компаније за пројектовање и израду студије изводљивости, а затим, Гаспром и Ени су регистровали у Цугу у Швајцарској и заједничко (50:50) предузеће Соутх Стреам АГ.

Уследило је затим потписивање низа политичко-економских споразума од стратешке важности: између Русије и Бугарске 2008. о оснивању заједничке компаније (50:50) која би градила бугарску секцију гасовода и тај уговор бугарска скупштина ратификује 2008. Године, затим између Русије и Мађарске у 2008., о заједничкој компанији која би управљала мађарском секцијом гасовода те Русија и Грчка 2008. Потписују И ратификују уговор о грчком делу гасовода.

Први уговор о новом гасоводу Русија и Србија су потписале још 2006, када су се Гаспром и Србијагас сложили око изградње гасовода из Бугарске кроз Србију. Тада се говорило да би Србија морала да гради сопствени гасовод из бугарског правца ако туда не прође магистрални гасовод, јер сада нужно убрзање добија процес гасификације овде започет 1951, а настављен завршетком деонице транспортног гасовода кроз Војводину до Панчева.

Подморски, 900 километара дуг део гасовода “Јужни ток”, кренуо би од пумпне станице Береговаја, на руској црноморској обали. До ње би требало да се доведе гасоводом из Торжа у јужној Русији, а одатле би под водом ишао до бугарског града Варне. Тамо постоји гасно поље Галата које би у току 2009. требало да буде претворено у подморско складиште гаса капацитета 1,7 милијарди кубних метара. У црноморском делу гасовод би носио 61 милијарду кубних метара гаса годишње. Црноморски део би градио Соутх Стреам АГ, заједничка компанија Гаспрома и италијанског Енија. Те две компаније су, иначе, сарађивале у изградњи гасовода “Плави ток” (први гасовод изграђен од пропасти некадашњег Совјетског Савеза и први поморски Руски гасовод) инсталисаног капацитета 16 милијарди кубика, који директно по дну Црног мора повезује Русију и Турску.

Копнене деонице гасовода контролисали би Гаспром и земље кроз које цев пролази: српским делом би управљали Гаспром и Србијагас, бугарским делом Гаспром и Булгаргас, мађарским Гаспром и МОЛ.
Од Варне, југозападна рута би ишла кроз Грчку и Јонско море до Јужне Италије. Грчка је предлагала да та цев снабдева и гасовод Турска–Грчка–Италија.

Са северном трасом је, бар што се јавности тиче, све изгледало нејасније. По досадашњим уговорима судећи, она би, укопана у земљу, ишла кроз Србију, Мађарску и Словенију до Аустрије, односно до складишта гаса Баумгартен. Друга опција (којом је Руска страна претила Србији, српским властима ако не буду кооперативне) је била да северозападни крак иде кроз Румунију и Мађарску. Помињан је и мањи крак до Републике Српске.

О српском делу северне руте “Јужног тока” уговор је потписан 2008, и начелни уговор о заједничкој компанији и о изградњи гасног резервоара у Банатском Двору.

Гасоводи кроз Србију и Мађарску имали би капацитет од најмање десет милијарди кубних метара годишње, а из српске владе долазе гласови да би они желели (а ко не би) да то буде више, бар 18. Банатски Двор у Србији има капацитет од 0, 5 милијарди кубика а било је речи да у случају реализације Јужног тока тај капацитет буде 3,2 милијарде, а мађарски МОЛ је понудио испражњено поље Пусзтафöлдвáр (како год да се то чита) од девет милијарди кубних метара.

Помињало се да ће цео пројекат коштати чак око 20 милијарди долара. Цена српског дела није била позната, а неки извори тврде да би деоница кроз Мађарску, да је гасовод изграђен, коштао око две милијарде.

У Србији је до сада тај пројекат у јавности пре свега виђен у светлу неповољне продаје НИС-а (400 милиона евра за 51 одсто акција плус 500 милиона додатних инвестиција), а тек онда као потенцијално стратешки важна инвестиција која може доносити много индиректних али и значајне директне приходе од транспорта гаса. Што се најбоље види данас када је држава Бугарска покушала да дигне цену транзита кроз Турски ток, наводно кроз такес за Руски Газпром. О свему томе се говорило уз потемкиновска преувеличавања која смањују уверљивост стварних података. Било је доста сумњичења за издају националних интереса или за лобирање у корист МОЛ-а, ОМВ-а, или Руса, јер је како су кружиле кулоарске прице тендер за продају НИС-а, Млађан Динкић кројио за Аустријски ОМВ.

По садашњим информацијама о том припремном периоду, изгледа да су сви они били – заједно.
Као могући учесници конзорцијума за изградњу тог гасовода помињали су се: ОМВ Гас ГмбХ (Аустрија), Ботас (Турска), Булгаргас (Бугарска), С.Н.Т.Г.Н. Трансгас С.А. (Румунија), МОЛ Натурал Гас Трансмиссион Цомпанy Лтд. (Мађарска).

“Јужни ток” је виђен као алтернативни пут гаса који у Европу долази преко Украјине с којом Русија има спорове око цене гаса, цене транзита и цене закупа Севастопоља за Црноморску флоту, и око уласка Украјине у НАТО. Најдраматичније је било 2006. када су Руси ускратили Украјиницима гас због неплаћених рачуна, Украјинци почели да узимају гас за себе, наплаћивали су 15 одсто за пролаз, па Руси затворили гасовод, а западњаци почели да вичу да се гас не користи као геополитичко средство.

До нас, Србије, па и држава региона је гас долазио кроз ту цев уз повремене додатне тешкоће, на пример, кад мађарски МОЛ у критичном периоду нађе неки технички изговор. Било је и контрауслуга, када нам исти посредник није наплаћивао пенале због непреузетог гаса.

По поморском праву подводна цев гасовода “Јужни ток” у Црном мору лежаће на украјинском и делимично румунском континенталном гребену. Водама од економског интегритета И под јурисдикцијом Украјине али Украјина има мало могућности да спречи полагање тог гасовода, али је можда ипак могла да успори његову реализацију позивањем на еколошке аргументе. Процењивало се да САД могу да привуку на своју страну екологе, као што се већ десило са другим руским пројектом “Северни ток” (Норд Стреам). Касније и Северним током два, Американци су против тог пројекта хушкали еколошке активисте и Швеђане (забележен је и један немачки демарш) пошто нису имали ефекта приговореНемцима да се они сепаратно договарају с Русима и да заобилазе њихове најближе савезнике, балтичке државе и Пољску.

Један европски политичар помињан је много директније од осталих као кључни руски савезник на овим пројектима.

Некадашњи немачки канцелар Герхард Шредер. И руски председник Владимир Путин је давао изјаве о великој личној задужбини Герхарда Шредера у том пројекту. После су дошле вести да се Шредер, почаствован понудом, прихватио “историјске одговорности”.

Главни конкуренту то доба пројекту “Јужни ток” није био како се испоставило каније “Северни ток” већ замишљени пројекат “Набуко”.Има претпоставки да од италијанске владе зависило који ће од гасовода доћи први до Италије: “Јужни ток”, “Набуко” или “Трансјадрански гасовод” продужен из Турске преко Грчке (који је у коначници И изграђен)… Руски аналитичари, па и сам руски председник понављали су да ти гасоводи и не морају да конкуришу један другоме ако би дошли до више западноевропских земаља, јер у Европи потребе за гасом расту. Потребе ЕУ за гасом би по неким тадашњим пројекцијама могле да нарасту са 525 милијарди кубних метара из 2007 до 2020, на 740 милијарди кубних метара. Један гасовод од 61 милијарди кубних метара ту заиста не би мењало много.

Ипак цинично је звучало да кад се имало у виду да су Руси свесни чињенице да 12,4 милијарде долара вредан пројекат “Набуко”, дупло мањег инсталисаног капацитета има проблема. Прво са финансирањем а онда И са снабдевањем, јер гас држе Руси, а државе које би могле да гаq снабдеју гасом су у немогућности да заобиђу Русију због географије. Првобитно је, 2004, предлагано да он у Европу доставља гас из Ирана. Године 2006, у вези с конфликтом око Иранског нуклеарног програма, пројекат је измењен тако да би могао да доставља гас из Туркменистана, Узбекистана и Азербејџана. САД су покушавале да Туркменистан привуку у пројекат “Набуко”. И турска дипломатија је на ту тему била активна у централној Азији.

Због недостатка расположивог гаса, од европског пројекта “Набуко”, брзо се одустало.…

Не треба испустити из вида ни то да је руски премијер Путин више пута посетио Узбекистан. Путин и директор Газпрома, Алексеј Милер, постигли су у Ташкенту прелиминарне договоре о закупу узбечког гаса по ценовној формули везаној за светску цену нафте и о плановима да се изгради још један гасовод кроз Узбекистан за транспорт туркменског гаса у Русију.

Руска штампа пише да је то, с тачке гледишта гасне дипломатије, адекватан одговор на сагласност Ашхабада и Пекинга о повећању количина средњоазијског “плавог горива” у Кини, а такође и покушаје Запада да туркменски гас усмери заобилазно око Русије.
Бивши немачки канцелар Герхард Шредер одиграо је важну улогу у реализацији пројекта “Северни ток” (Норд Стреам) у Балтичком мору. Тај гасовод је 51 одсто у власништву Гаспрома, са по 24,5 немачког Е.Она и БАСФ-а. Да би се отклонили еколошки приговори на заштиту потрошено је 100 милиона евра. Тај гасовод је прорадио 2011, а пет земаља је заинтересовано за његово коришћење: Немачка, Француска, Данска, Велика Британија и Холандија.

Тада су у Немачкој ударени темељи изградњи идругог гасовода по дну Балтичког мора, “Северном току 2”.

Држава Србија одлучила је да уђе у продају НИС-а Русима. Купац Српске нафтне индустрије постао је руски државни гигант Газпром.

Државна или не, за српску владу се објективно није појавила боља алтернатива тој стратешкој инвестицији. Није било ни нацртано да “Набуко” иде преко Србије, већ преко Бугарске, Румуније и Мађарске. Србија је енергетски повезана с Русијом и с њом у том сектору има дугорочне незавршене аранжмане, а не с Туркменистаном. Ових дана помињани руски клириншки дуг треба да се регулише репарацијом Ђердапа.

Многи су писали ових година да је трговина с Русијом ишла по шеми “НИС за Косово”, чиме се хтело рећи да је реч о политичкој, а не економској трансакцији. Често заборављајући да је продаја по истоветним условима била спремана за Аустријски ОМВ.

Очигледно да овде јесте реч о крупној политичкој одлуци са значајним економским последицама, али она и није много повезана с Косовом. С Косовом ту тему више повезује чињеница да је Србија том сецесијом остала без деведесет процената угља, него дипломатска надмудривања око специјалних случајева, признавања или непризнавања.

Са разумљивим асоцијацијама или без њих многи ће схватити да је овде реч о крупним државним пословима и далекосежним политичким одлукама.
Такође, у расправама на ову тему до неке мере су упрошћено конфротирана гледишта о повезаности са Европом или са Русијом. Само мало детаљнији увид показује много диференциранију слику.

Очито је да се “стара Европа” и “нова Европа” у тој материји много разликују. “Стара Европа” очито прави с Русијом дугорочне, стотине милијарде евра вредне аранжмане. А нова, од Русије дистанцирана Европа? Како која?

Претходних месеци, година трајао је покушај пре свега британског министарства спољних послова али и САД да током украјинске кризе оформи антируску или “од Руса одметничку” коалицију од Руских суседа и традиционалних савезника до Азијских и Афричких држава.

Пољска је у неким анализама о такозваном ширењу демократије, том дезодорансу који прикрива мирис историјске мржње према Русима и Немцима, виђена као лидер међу новим европским земљама, али она са својим реминисценцијама па и са извесним ревизионизмом, јаким антируским ставом и жељеним ракетним штитом можда више одговара Американцима, него старим Европљанима. Можда и Британцима због проблема које на истоку има Бритиш петролеум. Мало јужније, Мађарска у Панонији прави рецепт за свој енергетски микс “Турски ток” и атомска централа Пакш. МОЛ у дилу с Газпромом и Росатомом.
Бугарска увек као Бугарска. Најслабија карика у сваком пројекту. Одустајање од Јужног тока (цена се још увек не зна) И одустајање од нуклеарне електране у Беланама коштали су Бугарску милијарде. Само је спор са Росатомом државу бугарску кошта 900 милион долара на међународној арбитражи. Директни губитак од транзитних такси И непродате струје је немерљив.

Директна економска штета по Србију износила је 300 милиона евра по години, рачунајући изгубљени транзит, изјавила је тадашња министарка грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја Зорана Михајловић након што је Русија (по одбијању Бугарске ) одустала од изградње “Јужног тока“ и додала да неке процене индиректне економске штете иду и до 700 милиона евра.

Србија са друге стране нема комплекс бивших припадница варшавског пакта или је ту трауму одболовала пре њих, још 1948. Она има историјску И духовну повезаност. Има и навику да у Москви тражи спас попут недораслог рођака и кад спас не може наћи. Има често претерана очекивања од Русије. Воли да се понаша као : “Нас и Руса двеста милиона…”. Русија је ипак само империјална сила, која превасходно следи своје интересе.

Осим политичке солидарности, Србија у скорије време с те стране није имала атрактивну понуду. С извесном трговачком традицијом и релативно повољним царинским уговорима са Русијом, она има прилику да односе с Русијом уз незанемарљиву цену изгради на новим дугорочним основама. Стицајем прилика може испасти да Србија, као потенцијално и формално европска земља, постане играч у компликованом европском (евроазијском) енергетском ребусу.

Постоји и један геостратешки аспект развоја догађаја . Распадом Југославије, а затим и отцепљењем Црне Горе, Србија је постала континентална земља (нема излаз на море), а да заправо није томе прилагодила стратегију свог развоја, па рекло би се ни геополитичку оријентацију.

Два крупна пројекта, актуелна ових дана, на квалитативно нов начин нуде јој два “излаза на море”, ако тај термин сме још да се употребљава. Један је изградња гасног интерконектора који повезује Европу, којој Србија тежи, с Грчком, преко Бугарске, а други је гасовод “Турски ток”, који је везује за црноморски регион.

Први је у жижи јавности због изборне кампање а други због најава Бугарске да ће покушати да повећа транзитне такес, односно да додатно опорезује руски Газпром, а цех би платили конзументи у Србији и Мађарској.

Неко се добро сетио да оба пројекта зависе од нашег источног комшије, Републике Бугарске. На крају крајева, тај вентил ће помоћи да наши политичари схвате и да се Србија граничи с Бугарском.

Како год 2016. Министри енергетике Русије и Турске потписали су у Истанбулу у Турској уговор о изградњи гасовода Турски ток. Потписивању уговора на маргинама Светског енергетског конгреса у Истанбулу присуствовали су руски председник Владимир Путин и председник Турске Реџеп Тајип Ердоан.
Пројекат је подразумевао изградњу две цеви од по 15,75 милијарди кубика, стим што би прва цев била намењена за турске потрошаче а друга за потрошаче у Југоисточној Европи.

Руски “Гаспром” је 2017. почео са полагањем цеви за морски део гасовода Турски ток на руској обали Црног мора у сарадњи са швајцарском компанијом “Алсеас” (суштински Холандска фирма регистрована у Цугу у Швајцарској). Подморски део гасовода је дугачак 910 километара, а копнени 180 километара.

“Србијагас” потписало је 2018. године уговоре са пет банака о дугорочном кредиту у износу до 60 милиона евра за изградњу новог гасовода, којим би се Србија прикључила на Турски ток. 2019. почела је изградња гасовода којим се Србија у дужини од 403 километра повезала на гасовод Турски ток.

У јануару 2020. Руски Гаспром почео је да шаље око три милијарде кубних метара гаса Бугарској путем Турског тока, ау мају је И Србија добила прве количине гаса.

Мађарска и Хрватска почеле су да добијају руски природни гас новом рутом – преко гасовода Турски ток и даље путем национални преносних система за гас Србије, Бугарске и Мађарске који чине цевовод Турски ток 2021.

Треба напоменути да је Република Хрватска у 2006. Продала првих 25 посто акција ИНЕ (Хрватске нафтне индустрије) мађарском МОЛ-у. Мол постао стратешки партнер Ине купОВИНОМ 25 плус једне деонице за 505 милиона долара. Процес продаје завршен је 2009.

Док је Србија приликом трансформације НИС-а одлучила да новог власника обавеже на велика улагања и развој фирме, Хрватска је ИНА-у приватизовала искључиво ради што већег тренутног прихода, што се показало као продаја тржишта уз замирање националне нафтне привреде. Разлика у приступу новом устројству две фирме видела се када је Арбитражни суд из Цириха одбио тужбу Хрватске на продају другог пакета акција МОЛ-у, а Република Хрватска тешко стоји и у спору пред Арбитражним судом у Њујорку, у коме мађарска компанија тражи високу одштету због неиуспуњавања уговорних обавеза друге стране.

Подсетимо се да је ИНА током трајања Југославије била највећа нафтна компанија, чија су домаћа налазишта била два и по пута издашнија спрам НИС-ових, а продајна мрежа дупло већа и много модернија. Рафинерије у Ријеци и Сиску су биле веће и мање заостале од рафинерија у Србији, а ИНА је посебно добра била у открићу налазишта по северној Африци; у Сирији и данас поседује право експлоатације на изванредним нафтним пољима. Данас је Рафинерија у Сиску затворена а Ријечка маргинализована и пред затварањем. На ИНА – ним пумпама продаје се Мађарско гориво. Насупрот томе рафинерија у Панчеву је после улагања Гаспрома од преко 500 милиона евра, постала највећа у овом делу Европе.

Изградња интерконектора између Србије и Бугарске почела је у фебруару 2022. године, а трошкови су премашили 94 милиона евра. На почетку изградње, из Владе Србије саопштено је да ће пројекат коштати 85,5 милиона евра. Гасовод у Србији је дужине 109 километара а пројектован је за капацитет од 1,8 милијарди кубних метара гаса годишње.

Конекција Ниш-Димитровград, која би се спојила са Бугарском, била је планирана још пре 30 година, када је Србија имала добру индустријску потрошњу. Од пројекта се одустало због економске неисплативости пројекта.

Уговором компаније Србијагас и азербејџанске државне нафтне компаније Сокара договорено је да у Србију до краја 2024. године стигне до 400 милиона кубних метара гаса.
Према писању стручњака, та количина довољна је тек за око 40 дана потрошње у Србији.

Док није изграђен Турски ток, Србија је за транзит гаса плаћала Мађарској. Србија је сада транзитна земља и њој плаћају Мађарска и Словачка, које користе тај гас.

Не тражи само Србија нове изворе куповине гаса, већ и Европска унија. Европа је због тога делимично и финансирала српску деоницу интерконектора Србија-Бугарска да би се на неки начин добијао течни природни гас преко Грчке, односно Александропулоса где се гради терминал.

Прошла зима је била веома блага. Експерти кажу да се таква зима појави једном у 10 или 20 година. Тешко је дакле очекивати да ће до тога доћи и у наступајућој грејној сезони. Чак и да се суочимо са просечном температуром за зимске услове то ће довести до веће потрошње гаса у Европској унији. У таквој ситуацији, која је дакле изгледна, велико је питање да ли ће бити обезбеђено довољно танкера за превоз течног природног гаса потребног потрошачима у ЕУ. Треба нагласити и то да је такав гас скупљи од оног из Русије и питање је колико ће дуго у финансијском погледу земље ЕУ себи моћи да приуште луксуз да тај енергент набављају по већим ценама. Цена природног гаса до краја године сигурно ће расти, а један од разлога ће бити и то што се привреда Кине и Индије опоравиле и користиће га у већим количинама.